Scream of Silence

Praznina moje duše je jedana od najtežih stvari sa kojima moram da se suočim. Postoje trenuci u toku dana da je tišina mojih emocija, oživi i probudi najbolnija sećanja. Prazan prostor koji sam volela odzvanja u mom srcu, nasmejan, nestaje, šapuće na uvo. U tišini moga srca, moje ljubavi nema više. Moje oči ne sijaju i lepota moje duše ne okružuje moje rane. Nikada nisam bila u stanju da zaštitim sebe od dubokih osećanja i smisao njih, ne može disati u meni.

Zvuk vetra koji udara o ivicu prozora moje sobe, lomi mi srce moje stvarajući univerzum misli i čuda, sumnji i strahova stvarajući neizvesni i nečujni eho. To je ništavilo moje duše, ali ne i lepota moga duha. To je odsustvo ljubavi, ali opstanak srca. Sada u ovoj praznini i tišini sam zaronila u moje srce, nalazeći u njemu lepotu i spasavanje sebe od vremena kada sam ... i kao da nikada to nije bilo.

Ali to je u ovoj agoniji praznine moje duše, kada ja mogu da se povežem sa drugima i shvatim da zajednička bol, je bol ozdravljenja. To je shvatanje da u korenu našeg jada mi smo samo ljudska bića, bez rase, religije, života ili ideologije i možda ćemo naći zajednički interes u nevoljama naših života. Nouven je rekao: "Kada demaskiramo iluziju da je osoba drugačija, ili da je ona prava, možemo zajedno doći, na osnovu naše zajedničke ljudske lomljivosti i naša zajedničke potrebe za lečenjem."

Tek kada možemo praznog sebe, da izdelimo na dobro i loše, ružno i lepotu, bes i radost, savršenstvo i mnoge nesavršenosti, da možemo slobodno dati sebi malo prostora za bol, za bol mog komšije ili brata.