Silencia

Tišina

Sad mi smetaju zvuci tišine...

Prazna soba...

Stari okviri noći udaraju

na vrata moje samoće.

A želim samo, da zaboravim poljupce,

tvoje navike urezane

u moja ćutanja...

I znam...

Ostaćeš bez oproštaja!

Jednom, preboleću te.

A kiša neće osetiti

trag neprebola u travi.

Trag, zauvek utisnut.

Videćeš...

U sumrak ćeš se smejati,

i nećeš verovati

da ćutanje nije bol.

Jednom, ni osetiti nećeš,

nebo će biti veliko

i noć će biti puna zvezda.

Neću da plačem,

samo ne umem da kažem

neku poslednju reč.