Nekada davno, u jednoj ne tako dalekoj zemlji razgovarala su dva brata. Jedan od njih bio je ratnik, a drugi mlađi bio je monah. I stariji brat reče mlađem: "Nikada ti nećeš ništa postići, ti i tvoje knjige, tvoje molitve... ja sa svojim mačem zemlje mogu osvojiti, sve zadobiti".Mlađi brat uzdahnu i reče starijem: "Možda, možda.... sve je u božijim rukama". Stariji reče:"Bog, bog mi je dao mač, dao mi je snagu... imaću sve"
Mlađi zaćuta.
Nekoliko godina kasnije, stariji brat se sav izranavljen vratio iz bitke, a mlađi ga je lečio. Svo znanje iz knjiga je upotrebio da bratu spase život, i molitve takođe. Stariji brat je ozdravio, ali ni to ga nje pokolebalo u veri u snagu svog oružja. Nastavio je da ponižava knjige i one koji čitaju, koji se mole.
Iste te godine, stariji brat je krunisan za kralja, mlađi mu je brat tada na glavu stavio krunu i rekao sledeće:"Brate, ti možda jesi mačem osvajao, ali da nije bilo snage Božijih reči, i snage koju je meni dao, da kroz reči molitve, i reči iz knjiga koje, ti tako ponižavaš, krune na tvojoj glavi ne bi ni bilo.
Moć reči je jača od svakog oružja."
Stariji brat je poznat pod imenom Stefan Prvovenčani, a ime mlađeg ne moram ni da govorim, to je Rastko, u monaštvu Sava, kasnije Sv. Sava
Pouka je već izrečena, moć ljudske reči, napisane ili izgovorene je ogromna. I treba paziti šta, kako i gde govorimo. Možda nekome učinimo i dobro, ali možda nekog i povredimo.
No comments:
Post a Comment