Robert Miles - One and One

Svece i cvece

--------------------------------

Nije me briga...

Sedela je pored prozora kada sam ušla. Kao da me je osetila, okrenula je pogled ka meni, pogled joj je bio „prazan“, stresla sam se od jeze.. Upitala me je da li sam joj donela knjige. Uhh, ono čega sam se bojala stiglo je moju Ivu. Odustala je u potpunosti od svega, a najgore od svega i od sebe je odustala. Pokušala sam da je nateram da mi kaže nešto, da pokušam da je razumem. „Nije mi više stalo, nije me više briga, da li draga moja prijateljice možeš da razumeš?“, odgovorila mi je Iva. Njoj više nije stalo ni dočega, moju drugaricu više nije briga nizašta!Prepustila se i potpuno odustala. Gledam je kako pred drugima navlači masku na lice, moram joj odati priznanje, postala je savršena glumica. Za veoma kratko vreme je naučila kako da pred ljudima glumi savršenu sreću. Opkolila se zidovima, sa svih strana... Često se pitam kolika je cena koju plaća. Koliko puta sam pokušala da prodrem do tog dela njene duše, dela kojime je naterala sebe da sasvim odustane. Upitala sam je:“ Tebe nije briga, tebi nije stalo, a da li si se možda pitala da ti nekog povređuješ? “Koga ja povređujem? Odgovorila mi je.“Koga ja mogu da povredim, ja jednostavno ne radim ništa, a i koga je briga za to. Moje okruženje je zadovoljno mojim učinkom u svakodnevnom životu.U potpunosti ispunjavam njihove želje i potrebe, niko nije uskraćen za svoje sopstveno zadovoljstvo i sreću, kako onda ja mogu da povređujem nekoga?“To što mi je odgovorila bila je u potpuna istina, posmatrajući sa strane. Nisam izdržala rekla sam joj istinu u lice:“Možda ne povređuješ druge,ali sebe povređuješ!“Odgovor je bio:“Pa šta, i koga je briga još za to, to je moj problem i tako će i ostati.Važno je da drugi budu zadovoljni.Zar nije tako u životu.Neko izgubi novac,posao, dragu osobu,ima neostvarene želje i snove, pa nastavljaju dalje sa životom. Šta ja mogu da promenim, i da mogu jednostavno ne želim jer mi VIŠE NIJE STALO!“ To je bio Ivin odgovor.

Okrenula sam se i izašla, bez reči.

Gitara

Istina o mržnji

Istina o mržnji je sazdana od sto niti. Pokušaću da ukažem bar na dvije. Postojali su i još postoje učitelji mržnje. Oni koji svoje narode uče mržnji kao što djecu uče tablici množenja. Ta proizvedena mržnja, a znaju se i sredstva, i najbrži načini njene proizvodnje, ne može se precijeniti. Jer nikad, kao danas, nisu moćnici raspolagali tolikim i toliko učinkovitim oruđima za proizvodnju mržnje. Mislim da tim oruđima, danas, svaka vlast, od svojih podanika, može napraviti šta god poželi. Gotovo je prirodno postalo da ljudi kupuju novine i gledaju TV kako bi doznali koga će danas da mrze. A sad nešto o ljudskoj prirodi. Lav Tolstoj je negdje napisao: voli se ono što se razumije. Iz tog ugla gledano, mrziti je mnogo lakše nego voljeti. Da bi nekog volio, moraš uložiti napor da ga shvatiš, da uđeš unutra, da ga pogledaš iznutra: mržnja bi, na taj način, mogla biti dokaz i izraz vječite ljudske gluposti, mentalne ograničenosti, duhovne ljenosti. Za mržnju ne samo da nije potrebno ulagati nikakav saznajni napor, ni rad mašte, nego obratno: da bi mrzio Drugog, neophodno je da o njemu ne znaš ništa. Zato su stereotipi, to jest predrasude jednih o drugima, tako pouzdani prozvođači mržnje: stereotip naređuje da obustaviš vlastito mišljenje, a laž o Drugom ti servira kao krajnju istinu o njemu. Ako se vratimo Tolstoju koji kaže da se voli što se poznaje, nema nikakve sumnje da su prozvođači mržnje rukovođeni obratnom mišlju: mrzi se ono što se ne poznaje.

Marko Vešović

http://www.mudremisli.com/2011/01/istina-o-mrznji/

Kad budeš stara

Kad budeš stara, seda, pred spavanje snena
Dremala kraj vatre, ovu knjigu tada
Uzmi, čitaj i sanjaj kako si bila mlada,
Očiju toplog sjaja i dubokih sjena.

I kako mnogi u lepotu tvoju zaljubljeni biše
I kraj tebe iskreni i lažni znaše da se sjate
Dok je samo jedan voleo ti dušu i mislio na te
Kad lepotu tvog lica brige osenčiše.

Pa dok se svijaš kraj toplog vatrinog gnezda
Promrmori setno kako ljubav brzonoga minu,
Preko visokih gora kako se ka nebu vinu
I sakri svoje lice u roju od zvezda.


William Butler Yeats, ''Kad budeš stara''

Aska i vuk

Ovo se desilo u ovčijem svetu na Strmim Livadama. Kad je Aja, krupna ovca

teškog runa i okruglih očiju, ojagnjila svoje prvo jagnje, ono je izgledalo kao i sva

ostala novorođenčadi šaka vlažne vune koja počinje da kmeči. Bilo je žensko. I bilo je

siroče, jer je Aja upravo tih dana izgubila muža koga je mnogo volela. To dete majka

je nazvala Aska, nalazeći da je to vrlo pristalo ime za buduću ovcu-lepoticu.

Prvih dana jagnje je išlo za majkom, kao i sva ostala jagnjad, ali čim je stalo da

trči na svojim još krutim i neobično izduženim nožicama, i da pase samostalno, odmah

je počelo da pokazuje svoju ćud. Nije se držalo majčina skuta, nije slušalo njena

dozivanja ni kucanje zvona na ovnu prethodniku, nego je volelo da luta putevima koje

je samo nalazilo, da traži odvojenu pašu na udaljenim mestima.

Majka je opominjala svoje inače dobro i lepo i pametno dete, obasipala ga

savetima i prekorima i predočavala mu sve opasnosti takvog vladanja u kraju kao što je

njihov, gde ima uvek poneki lukav i krvoločan vuk, kome čobani ništa ne mogu i koji

kolje ovce i njihovu jagnjad, naročito kad se odvoje i zalutaju. Strepela je Aja, i često

se pitala u koga se umetnulo ovo njeno dete, i to žensko, da je ovako svojeglavo i

nemirno. Na koga je da je, tek to šilježe – tako u ovčijem svetu nazivaju šiparice i

dečake – bilo je velika briga materina. U školi, Aska je prilično učila i dosta dobro

napredovala. Ali kad god bi majka otišla da se raspita za njene ocene i vladanje,

učiteljica je odgovarala da je dete darovito i moglo bi da bude prvi đak, samo da nije

tako živo i rasejano. Jedino iz fiskulture imalo je stalno odličnu ocenu.

Jednog dana, kad je završila sa dobrim uspehom razred, Aska je stala pred majku

i izjavila da želi da uči baletsku školu. Majka se najpre odlučno oduprla. Navodila je

mnoge razloge, sve jedan ubedljiviji od drugog. Dokazivala je da niko u njihovoj

porodici nije bio drugo do mirna ovca domaćica. Umetnost je, govorila je majka,

nesiguran poziv koji nit hrani nit brani onog ko mu se oda. Put umetnosti uopšte je

neizvestan, varljiv i težak, a igra je ponajteža i najvarljivija od svih umetnosti, čak

ozloglašena i opasna stvar. Tim putem nije pošla nijedna ovčica iz dobre kuće. I sve

tako. – Šta će, najposle, kazati ceo ovaj naš ovčiji svet kad čuje da je moja kćerka

pošla upravo tim putem?

Tako je odgovarala Asku njena brižna i dobronamerna majka. Ali poznavajući

narav svoje kćeri, unapred je znala da se njenoj želji neće moći dugo odupirati. I

popustila je. Upisala je malu u ovčiju baletsku školu, nadajući se da će tako možda donekle

ukrotiti njen urođeni nemir, iako su i ovce i ovnovi iz stada u većini osuđivali tu

majčinu odluku.

Ne bi se moglo reći da je Aja bila ravnodušna prema zamerkama i ogovaranjima

ovaca i ovnova u toru i na paši, ali majka voli svoje dete toliko da uz njega zavoli i one

njegove osobine koje ne odobrava u duši. Malo-pomalo, mirila se ovca-majka sa

ćerkinom željom i počinjala drukčije da gleda na stvar. Ona se pitala šta, na kraju

krajeva, može biti ružno u umetnosti? A igra je najplemenitija od svih veština, jedina

kod koje se služimo isključivo svojim rođenim telom.

To mirenje joj je bilo utoliko lakše što je mala Aska zaista pokazivala mnogo dara

i volje za igru, i vidno napredovala. A uz to, devojčica je bila čedna i bezazlena kako

se samo poželeti može. Ali svoje čudne i opasne navike da luta daleko od ovčijih

pašnjaka i plandišta nije mogla da se oslobodi nikada. I jednog dana desilo se ono čega

se Aja uvek pribojavala.

Aska je sa odličnim uspehom završila prvu godinu baletske škole i upravo je

trebalo da počne drugu. Bio je početak jeseni sa još jakim suncem, koje neprimetno

počinje da bledi, i toplim kratkim kišama od kojih se stvara radosna duga iznad vlažnih

i obasjanih predela. Aska je toga dana bila naročito vedra i živahna – i rasejana.

Zanesena svežinom dana i lepotom sočne trave, zašla je malo-pomalo sve do ivice

udaljene bukove šume, pa čak i u nju. Tu je trava bila, kako se Aski činilo, naročito

sočna i što dublje u šumu, sve sočnija.

U šumi je bilo još mlečne magle koja se, kao ostatak neke čudne noćne igre,

povlačila pred suncem. Belo i svetlo i tiho. Slaba vidljivost i potpuna tišina stvarale su

začaran predeo u kom prostor i daljina nisu imali mere i u kom je vreme gubilo svoje

značenje.

Aska je njušila stare nagnute bukve obrasle mahovinom koja opija kao priča o

neobičnom doživljaju, pretrčavala svetle zelene čistine, i činilo joj se da priči nema

kraja ni neobičnim doživljajima broja. I kad je bila na jednoj od takvih čistina – našla

se odjednom lice u lice sa strašnim vukom. Iskusan, star i drzak, on se bio privukao sve

do tih krajeva u koje inače vukovi u to doba godine ne silaze. Njegovo olinjalo krzno,

zelenkasto i smeđe, omogućilo mu je da se izjednači sa jesenjim bukvama i travom

koja počinje da vene.

Divni predeo, koji je opijao i zanosio Asku, digao se odjednom kao tanka i

varljiva zavesa, a pred njom je stajao vuk užagrenih očiju, podvijena repa i kao na

smeh malko iskeženih zuba, strašniji od svih majčinih opomena. Krv se u Aski sledila i

nožice su pod njom odrvenele. Prisećala se da treba da dozove svoje, i otvarala je usta,

ali glasa nije bilo. Ali smrt je pred njom bila, nevidljiva a jedina i svugdašnja, grozna i

neverovatna u svojoj grozoti.

Vuk je napravio polukrug oko svoje nepomične žrtve, polaganim, mekim hodom

koji prethodi skoku. Izgledalo je da sa nevericom, ukoliko vukovi poznaju nevericu,

posmatra šilježe i da se sa sumnjom, jer za sumnju su vukovi sposobni, i sa strahom od

zamke pita kako je ovako mlado, belo i lepo, moglo zalutati čak ovamo i doći mu tako

reći pod zub.

Za žrtvu to su bili neočekivani čudni trenuci, negde između samrtnog užasa, u

kom je već bila potonula, i nezamišljene, krvave i konačne činjenice koja se krije iza

reci – smrt. To je već premrloj Aski ostavljalo nešto malo vremena i tamo gde je mislila

da ga više nema i ne može biti, ali tako malo da je to jedva ličilo na vreme. To joj je

dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna.

Poslednji pokret mogao je biti samo – igra.

Teško, kao u mučnom snu, devojčica je učinila prvi pokret, jedan od onih pokreta

koji se vežbaju uz "štanglu" i koji još i ne liče na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa

treći. Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osuđenog tela, ali dovoljni da za koji

trenutak zaustave iznenađenog vuka. I kad je jednom počela, Aska ih je nizala jedan za

drugim, sa užasnim osećanjem da ne sme stati, jer ako između jednog i drugog pokreta

bude samo sekund razmaka, smrt može ući kroz tu pukotinu. Izvodila je "korake",

onim redom kojim ih je učila u školi i kao da čuje oštri glas svoje učiteljice: "Jedan – i

– dva! Jedan – i – dva – i – tri!" Tako je išlo sve redom. Sve što je u toku prve godine

mogla da nauči. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme što stoji nepomično

kao praznina iz koje stalno preti smrt. Prešla je i na figure koje se u školi izvode bez

oslona, na sredini sale. Ali tu su njeno znanje i njene snage bili ograničeni. Pravilno i

potpuno umela je da izvede dve-tri figure. I ona ih je izvodila grozničavo. Jedna, pa

druga, pa treća. I tu je bio otprilike kraj njenog znanja i veštine. Morala je da ponavlja

pokrete, a bojala se da ponavljanjem ne izgube od svoje snage i privlačnosti. I uzalud

je nastojala da se seti još nečega što bi mogla da izvede i čime bi zatrpala ponor koji je

čeka na kraju igre. Vreme prolazi, vuk još gleda i čeka, ali već počinje da se približava,

a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja klasične igre, i glas učiteljice

postaje sve tiši, gubi se negde potpuno. Dobro je poslužilo njeno znanje, ali sad je i

njemu došao kraj. Znanje izneverilo, škola ne ume ništa više da joj kaže, a valja živeti

i, da bi se živelo, – igrati.

I Aska je krenula u igru iznad škola i poznatih pravila, mimo svega što se uči i

zna.

Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono što je toga dana videla skromna

i bezimena šuma iznad Strmih Livada.

Preko zelenih čistina, preko uskih prolaza, između sivih i teških bukovih drveta,

po glatkom i smeđem ćilimu od lišća koje se godinama slaže jedno na drugo, igrala je

ovčica Aska, čista, tanka, ni još ovca ni više jagnje, a laka i pokretna kao bela vrbova

maca koju nosi vetar, sivkasta kad bi ušla u pramen tanke magle a svetla, kao iznutra

obasjana, kad bi se našla na čistini prelivenoj suncem. A za njom je, nečujnim

koracima i ne odvajajući pogled, od nje, išao matori kurjak dugogodišnji i nevidljivi

krvnik njenog stada.

Lukavi, hladni i poslovično oprezni vuk, kome ni ljudi ni životinje nisu mogli

ništa, bio je najpre iznenađen. To iznenađenje pretvaralo se sve više u čuđenje i čudnu,

neodoljivu radoznalost. Isprva se prisećao ko je i šta je, gde se nalazi i šta treba da radi,

i samo je govorio sam sebi: "Da se prvo nagledam ovog čuda neviđenog. Tako ću od

ovog čudnog šilježeta imati ne samo krv i meso nego i njegovu neobičnu, smešnu, ludu

i ludo zabavnu igru, kakvu kurjačke oči još nisu videle. A njegova krv i meso nikad mi

ne ginu, jer ga mogu oboriti i zaklati kad god hoću, i učiniću to, ali tek na svršetku

igre, kad vidim celo čudo dokraja."

Misleći to, vuk je išao za ovčicom, zastajkujući kad ona zastane i opružajući

korak kad ona ubrza ritam igre.

Aska nije mislila ništa. Samo je iz ovog malog tela, koje je bilo satkano od čistih

sokova životne radosti a osuđeno na neminovnu i neposrednu smrt, izvlačila

neočekivanu snagu i neverovatnu veštinu i raznolikost pokreta. Znala je samo jedno:

da živi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je. To nije više bila igra, nego

čudo.

Tako se – novo čudo! – i vukovo čuđenje pretvaralo sve više u divljenje, stvar

potpuno nepoznatu u vučijem rodu, jer kad bi vukovi mogli da se ičem na svetu dive,

oni ne bi bili ono što su. A to nepoznato osećanje divljenja obeznanilo je vuka toliko

da ga je ova izgubljena ovčica, mrtva od straha od smrti, vukla za sobom kao da ga

vodi na nevidljivoj ali čvrstoj uzici, vezanoj za nevidljivu alku koja mu je proturena

kroz njušku.

Idući tako mesečarski, ne gledajući gde staje i ne dajući sebi više računa o pravcu

u kom ide, vuk je jednako ponavljao sam u sebi: "Krv i meso ovog šilježeta nikad mi

ne ginu. Mogu da ga raščerečim u svakom trenutku, kad mi se prohte. Nego, da se

nagledam čuda. Da vidim još ovaj pokret, pa još ovaj..."

I sve tako, još ovaj, pa još ovaj, a svaki je bio zaista nov i uzbudljiv i obećavao

idući, još uzbudljiviji. Promicale su, jedna za drugom, šumske čistine i sumračni vlažni

hodnici ispod bukava, zastrti suvim lišćem.

Sto života osećala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da

produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već pregorela.

Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo

stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve

mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u

kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a

njena igra je sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je

sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta.

Kad bi joj se učinilo da se vuk pribira i priseća ko je i šta je, onda je pojačavala

brzinu i smelost svoje igre. Izvodila je preko oborenih debala neobične skokove, koji

su vuka nagonili na smeh i na novo divljenje i izazivali u njemu želju da se ponove.

Skakala je na povaljene bukve i na onom jastučiću od mahovine koja ih pokriva,

stojeći samo na stražnjim nogama, pravila od sebe belu, veselu čigru koja zaslepljuje

oči gledaoca. Zatim bi uspravljena, samo na prednjim nogama, pretrčala sitnim i sve

bržim koracima neku ravnu i još zelenu površinu među drvetima. Kad bi naišla na

otvorenu strminu, spustila bi se strmoglave, oponašajući smelu skijašicu, niz stazu od

glatkog suvog lišća, ali tako brzo kao kad neko palcem prevuče briljantan "glisando"

preko klavijature: fuuu-it! A vuk bi se sašuljao za njom što brže može, samo da ne

izgubi iz vida ništa od igre. Još uvek je ponavljao u sebi da mu, pre ili posle, krv i

meso ovog šilježeta ne ginu nikad, samo da vidi potpuno i do kraja njegovu igru, ali je

to ponavljao svaki put sve kraće i slabije, jer je u njemu sve više mesta zauzimala igra i

potiskivala sve ostalo.

A ni vreme ni dužinu puta nisu merili ni vuk ni Aska. Ona je živela a on je

uživao.

Kad su čuli bolni meket ovce Aje i razabrali uznemirenost koja je išla od stada do

stada, čobani su izabrali između sebe dvojicu mlađih i smelijih i poslali ih u šumu da

potraže izgubljeno neposlušno šilježe. Jedan od njih je imao samo drenovu toljagu, ali

dobru, a drugi je nosio o ramenu pušku, ako se tako može nazvati ono nešto garave

kapislare. To je bila slavna starudija, jer se pričalo da je njegov otac ubio iz nje, na

samoj ogradi svoga tora, izgladnela vuka. A i to, kao sve što se priča, ko zna kako je

bilo, i da li je bilo ili nije. Svakako, to je bilo jedino parče vatrenog oružja na Strmim

Livadama, i ono je služilo više da podigne hrabrost i samopouzdanje kod čobana, nego

što je bilo stvarno opasno za vukove.

Došli su do ivice šume i tu su malo oklevali, pitajući se u kom pravcu da krenu.

Jer u šumi ima hiljadu ulaza, a ko će sagledati nevidljive tragove jagnjećih papaka.

Pošli su po tragu zelene trave i dobre paše, kao najsigurnijem. Sreća ih je poslužila.

Tek što su ušli malo dublje u šumu i ispeli se na malu uzvisinu, ugledali su u dubini

ispred sebe čudan prizor. Stali su i pritajili se. Kroz dubok otvor u granju mogli su

neprimećeni da vide: u smelim a pravilnim piruetama ovčica Aska prelazi zelenu

čistinu, a za njom, na odstojanju od nekoliko koraka, klipše krupni olinjali vuk, i

oborene njuške, sav u pogledu, povlađuje repom.

Nekoliko trenutaka čobani su stajali kao skamenjeni od čuda, ali onda su se

pribrali. Kad je Aska došla do prvih drveta i tu naglo promenila oblik i ritam igre, a

vuk se nalazio još na čistini, okrenut gledaocima bočno, stariji čobanin je skinuo

pušku, nanišanio i opalio. Odjeknula je šuma i poletelo suvo lišće sa retkim, uplašenim

pticama.

Na okrajku čistine desila se neočekivana stvar. Iz svog prekinutog pokreta, kao

ptica pogođena u letu, pala je – Aska, a vuk je kao zelena senka klisnuo u šumu.

Čobani su strčali i na ravnom mestu našli onesvešćenu Asku. Nikakve povrede

nije bilo na njoj, ali je ležala u šumskoj travi kao mrtva. Iza vuka je ostao krvav trag.

Stariji čobanin je napunio pušku, a mladi je prihvatio svoju toljagu sa obe ruke, i

tako su krenuli za krvavim tragom. Išli su sporo i oprezno. Ali nije im trebalo mnogo

ići. Ranjeni vuk je imao sange da beži svega stotinak koraka, dok mu je rana bila još

vruća, a onda se srušio u jednom čestaru. Stražnji deo tela bio mu je oduzet, ali je

prednjim nogama kopao zemlju, izmahivao glavom i kezio zube. Lako su ga dotukli.

Sunce je bilo tek prošlo polovinu neba kad su se čobani vratili. Silazili su

zagasitim pašnjacima, između stada i torova. Mlađi je vezao kurjaka svojom tkanicom

za stražnje noge i lako vukao niza stranu njegovu krvavu i izduženu telesinu. A stariji

je nosio belo šilježe. Prebacio ga je, po čobanskom običaju, sebi preko vrata. Askina

lepa glava visila mu je, kao mrtva, niz levo rame.

Velika je bila radost na Strmim Livadama. Bilo je čestitanja, graje i pevanja, i

prekora i suza i pocikivanja i veselog blejanja bez kraja i konca.

Aska je došla sebi. Pribirala se sporo, ležeći u travi nepomična i skopnela, više

slična bačenom runu nego živoj ovčici. Nije osećala na sebi zdrava mišića ni žilice

koja nije bolela. Oko nje je, suzna i presrećna, užurbano trčala njena majka i kupile se

ovce i ovnovi kao na čudo.

Aska je dugo bolovala i sporo se oporavljala od strašnog doživljaja, ali su njena

mladost i volja za životom, majčina dobra nega, i opšte saučešće svih stanovnika

Strmih Livada najposle savladali bolest. I Aska je ozdravila i postala poslušna ćerka i

dobra učenica, a s vremenom i prvakinja baleta na Strmim Livadama.

Po svetu se pisalo i pričalo i pevalo o tom kako je ovčica Aska nadigrala i

prevarila strašnog vuka. Aska sama nije nikad govorila o svom susretu sa zverom ni o

svojoj igri u šumi. Jer, o najvećim i najtežim stvarima svoga života niko ne voli da

govori. Tek kad je prošlo nekoliko godina i kad je u sebi prebolela svoje teško

iskustvo, Aska je po svojoj zamisli postavila čuveni balet, koji su kritičari i publika

nazivali "Igra sa smrću", a koji je Aska uvek nazivala "Igra za život".

Posle je živela dugo i srećno, postala igračica svetskog glasa, i umrla u dubokoj

starosti.

I danas, posle toliko godina, igra se taj njen čuveni balet u kom umetnost i volja

za otporom pobeđuju svako zlo, pa i samu smrt.

- Ivo Andrić-

Ogledalo

Srebrno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Šta god gledam smesta progutam
Takvo kakvo jest, nezamagljeno ljubavlju ili nesklonošću.
Nisam okrutno, samo istinoljubivo -
Oko malenoga boga, četvorokutno.
Većinu vremena provodim mozgajući o suprotnom zidu.
Ružičastom, s mrljicama. Toliko već dugo gledam u njega
da pomišljam da je deo mog srca. No on ne treperi.
Lica i tama razdvajaju nas uvek iznova.

Sada sam jezero. Jedna se žena prigiba nada mnom
Tragajući u mojim daljinama za onim što zaista jest.
Potom se okreće onim lažljivcima, svećama i mesecu.
Vidim joj leđa i verno ih odražavam.
Nagrađuje me suzama i mahanjem ruku.
Mnogo joj značim. Dolazi i odlazi.
Svakoga jutra baš njeno lice zamenjuje tamu.
U meni je utopila mladu devojku
I u meni se dan za danom stara žena
Uzdiže prema njoj, poput strašne ribe.


Sylvia Plath, ''Ogledalo''

Rekose mi.....

No name

Čitav jučerašnji dan sam provela sa mojom Ivom.Veoma malo smo razgovarale.Ćutale smo zajedno, jer jednostavno znam da je muče i brinu mnoge stvari.Od običnih i svakodnevnih problema koje nam nosi život,ona u sebi krije još jednu samo njoj znanu tajnu.Vidim da je to muči unutar nje same i da sebe krivi zbog toga.Možda ima i razloga, jer moja Iva za sve druge nalazi opravdanja, izgovore kao i veliku količinu razumevanja, koju ima za druge ljude i njihove postupke. Teško da će ikada ona sebe opravdati za svoje postupke .Sebi ne oprašta skoro nikada. Ponekada se pitam koliko može da izdrži, „ljudske“ poglede, potmule,pokvarene nepravedne optužbe....Ma šta uradila ona je ta koja mora da popusti, dokazuje, ubeđuje,pravda....jer ona, ipak na kraju ispadne kriva za sve.. ako i vreme pokaže na kraju da je ona bila u pravu to opet nije tako. Svako njeno pitanje, odgovor, ili postupak ima nameru i naravno predumišljaj, kakva ironija! Koliko, moja Iva može još da izdrži da se u potpunosti ne zatvori u sebe? Naravno odgovor moje Ive je:“Bog ti daje samo onoliko koliko možeš da izdržiš“. Da slažem se sa takvim njenim stavom, ali isto tako osećam da nestaje, polako nestaje,više se ne obazire...zatvara se potpuno, okružuje zidovima....Dok smo sređivale njenu baštu, jednog trenutka mi je rekla da je optužuju da je isfrustrirana i ogorčena na svet oko sebe. Počela sam nekotrolisano da se smejem,jer predpostavljam ko je mogao, tako nešto da joj kaže. To govore upravo oni koji prate svaki njen pokret,korak,pogled njeno ponašanje i upoređuju je sa drugima, dajući sebi za pravo da sude, postavljajući sebe iznad drugih.

Koliko sam samo puta čula kako Iva ovo može,a ti nemožeš? Kako Iva sve to stigne bez ičije pomoći,a ti ne možeš čak i ako imaš pomoć?

Gledam je i previše je mirna i previše mirno prihvata stvari za koje znam da bi većina ljudi urlala na sav glas. Jednostavno okrene glavu i nastavlja dalje kao da se ništa nije dogodilo, ali ja znam da ona samo prikriva, slaže, potiskuje...U takvom njenom ponašanju vidim samo otuđenje, bezvoljnost da učestvuje u bilo čemu. Pretvara se u robota ili radi stvari po inerciji. Postaje nemi posmatrač, bez volje za borbom.

Only small sorrow speaks, big there is not

Soul reavers

Vampiri i oni drugi


Koliko ljudi, toliko ćudi, stara je izreka i potpuno je tačna. Svi smo mi jedinka za sebe, sa svojim malim i velikim životima. Svojim vrlinama i manama. Svi se na isti način trudimo da naučimo da plivamo vodama života - najbolje što možemo. Svi bi normalno da živimo. Radjamo se, volimo, mrzimo, rastemo, umiremo.

Generalno gledano, sto ljudi, sto ćudi! Kategorizaciju bi, takodje mogli napraviti na sto, ma i na stojedan način. Dobri ljudi, vredni ljudi, pošteni, nepošteni... Prevaranti, lopovi, cinkaroši, osobe od poverenja... Plahi, srčani, snažni, slabi... I tako u nedogled.

Gde svrstati sebe, najveći je problem. Ako je suditi po onoj - čovek je odraz svojih dela, najbolje je procenu ostaviti nekom drugom. Ionako bismo, ruku na srce, bili pristrasni. Dovoljno je samo da pogledate političare u predizbornoj kampanji. "Ja najbolji, ja najlepši, ja mogu sve!" Kleine morgen!

Kako sada tu podelu smanjiti na najmanju moguću meru? I šta uzeti za polaznu osnovu? Sopstveno životno iskustvo, iskustva prijatelja, poznanika, posmatranjem odredjenih ljudi godinama. Osvrnuti se, zaista, na njihova dela i odnos prema okolini i vama. Razmotriti sva ona razočarenja koja ste doživeli od najboljih prijatelja. Uzeti u obzir dobrotu onih, koji vam, možda nikad nisu bili simpatični.

Posmatrajaći, u poslednje vreme, ponašanje nekih svojih prijatelja i "prijatelja", uzevši u obzir sve gore navedeno, došla sam do zaključka da ljude zaista možemo podeliti u dve kategorije. Vampire i one druge. Pri tom Brem Stoker i njegov čuveni "Drakula", sa ovim vampirima nemaju apsolutno nikakve veze.

"Oni drugi" - to su ljudi uvek, ili skoro uvek spremni da pomognu, u zavisnosti od svojih mogućnosti, koji će vam pružiti ruku, onako toplo, saosećati sa vama iskreno, radovati se sa vama, bez primese ljubomore i zavisti. Vaš uspeh, slaviće sa radošću. Priteći u pomoć kada god je to potrebno, bez pomisli da li sami nešto gube. Vašu patnju, bol i razočarenje, prihvataće skoro lično. Sa vama će deliti svoje radosti, nesebično.

"Vampiri" - sorta koja ne haje, koja gazi, sposobna, isključivo za zadovoljenje sopstvenih potreba, nesposobna za emocije. Emotivni bogalji. Nesposobni drugima da priteknu u pomoć, podele radost, ili ako to, na izged i čine, čine lažno. Pritvorno. Puni zavisti i ljubomore, uvek spremni da vam se, iza ledja, nasmeju i raduju vašoj muci. Oni se "hrane" vašim problemima, tugom i nesrećom. Vaša sreća i uspeh, njima je rak rana. U stanju su da vam iscede sve životne sokove. Žderači duša! Njih je često veoma teško prepoznati. Nekad godine provedete sa vampirom, a da toga niste ni svesni.

mala vida

Friends....

Postoji izreka koja kaže da mi ne biramo prijatelje. Prijatelji, kaže izreka, biraju nas!

O, da, ima istine u tome. Mnogi su me tako našli. Mnogi su prošli kroz moj život, ne ostavivši trag. Prijatelji... Ili neprebolnu ranu. Prijatelji...

A onda sam odrasla. Naučila da ne dotičem baš svaku ispruženu ruku. I vruće i hladno peče. Jako! Ne dodirujem, ne puštam više da tako lako udju kroz dveri mog bitisanja. Nije svima tu mesto. Nisam ja za svakog. Meni prijatelj nije više lako biti.

Sada biram ja. Polako, oprezno... Plamen je to ili led. Neću da se opečem, hoću da se ugrejem. I hoću da znam da će biti tu onda kada treba. Kada se smejem, kada plešem, kada moja snaga vrca, neobuzdano. Da se raduju i igraju sa mnom. Da zapevamo zajedno. Duet ili hor, sasvim svejedno.

Hoću da znam da će biti tu kada plačem, kada me lomi, kada se gušim. Kada je teško i kad ne znam gde bih... Kada bura tuče. Da ne dozvole da potonem. Da me ne daju... Da tuguju. I da ćute sa mnom.

Da budu moj svetionik, moja zvezda vodilja. Moje oči, moje sunce, moje sve.

Meni prijatelj nije više lako biti. Ja prijatelje sama biram. Pažljivo, kao grimizne jabuke, kao dijamantski prsten, kao bisernu ogrlicu. Oni su moje bele perle. Moji dijamanti. Oni će trajati večno. Uvek će biti tu, postojani i verni. Da pevaju ili da ćute.

Nema ih mnogo, ali je njihova vrednost nemerljiva. Nema tog aršina, ni karata. Nema te veličine sa kojom bi se njihova srca mogla meriti. Nema tog blaga za koje bi me prodali. Malo ih je, ali su uvek tu...

Zapitaj se koliko si sam sebi prijatelj i koliko pravih prijatelja ti imaš!?

Useless

Uzalud je...

Jalova su tvoja htenja da me probudiš.

Uzalud je ruka ispružena.

Želja tvoja, osta ugašena.

Usne utrnute, ne možeš da ljubiš!

Utihlo je srce moje, sasvim!

Neće ono više da se budi.

Ni ptica, ni lahor, a kamoli ljudi,

nemaju stazu do zvezda zagaslih.

Odustani, idi, najlakše je tako!

Nemoj sa mnom gubit' vreme više!

U meni su samo oluje i kiše.

I tuga svakom ko mi se primak'o.

Nisam ti ja za ples ljubavni

ni milovanja, strasna u zoru!

Moje misli blude po obzorju,

Vraćaju me u svet zaboravni.

Ja bih opet, tamo...

gde sam nekoć bila!

Kad imadoh svoja šarolika krila

I gde bejah, na tren sretna, samo!

Ne pružaj mi ruku!

Ja tebi nemam baš ništa da dam,

uz mene ti bićeš proklet i sam.

Mene tuge moje, na drugu stranu vuku.

Odlazi daleko, ostavi me sada.

Ne bih s' tobom nikad srećna mogla biti.

Ja od sebe ne mogu se s'kriti.

U meni je zgasla i poslednja nada.

Pusti me da spavam.

Ja moram da sanjam...

Silencia

Tišina

Sad mi smetaju zvuci tišine...

Prazna soba...

Stari okviri noći udaraju

na vrata moje samoće.

A želim samo, da zaboravim poljupce,

tvoje navike urezane

u moja ćutanja...

I znam...

Ostaćeš bez oproštaja!

Jednom, preboleću te.

A kiša neće osetiti

trag neprebola u travi.

Trag, zauvek utisnut.

Videćeš...

U sumrak ćeš se smejati,

i nećeš verovati

da ćutanje nije bol.

Jednom, ni osetiti nećeš,

nebo će biti veliko

i noć će biti puna zvezda.

Neću da plačem,

samo ne umem da kažem

neku poslednju reč.

Igra tudjim emocijama

Da bih, na neki način, ostala dosledna sebi odlučila sam, u poslednji čas, da poslednji post ove nedelje bude jedan, kako razuman, tako i osećajan post.

Previše osećanja može da škodi, malo razuma nije na odmet!

Ono o čemu danas pišem je igra. Igra tudjim osećanjima. Onog momenta kada odlučite da se tudjim osećajima igrate, prodajete dušu djavolu. Istinski! Neću ja vama sada pričati kako se, na taj način, udaljavate od Hrista i sve ono što bi vam neko, duboko religiozan, rekao, ne. Znate vi to i sami. Ono što možda ne znate, ili jednostavno ne razmišljate o tome, je da od takve igračke uvek nastaje plačka. A najviše i najduže plače, upravo sam igrač!

Igrati se tudjim osećanjima, zarad sopstvenog hira, zabave ili provere tudjih karakternih osobina, nečije lojalnosti, najviše govori o vama samima i prikazuje vaš pravi karakter i poštenje. Vi niste više osoba od poverenja. Uživati u muci onih koji se na vašoj "vatri peku" je u najmanju ruku bezobrazno, a pre svega nemoralno.

Postoji izreka: "Ko se poslednji smeje, najsladje se smeje" i verovatno u njoj ima puno istine. Nemojte sebi dozvoliti taj smeh, kao ni smeh onog prvog. Toliko je radosti i lepote u ovom svetu, toliko razloga za spontani, iskreni, razdragani, pravi smeh, a ne za podsmevanje. Uživajte u svom životu i svemu lepom što on može da vam pruži. Ne dirajte nikad prvi nekog, nemojte se igrati. Povredjena osećanja su kao bumerang. Kad-tad, ona se vrate, upravo vama.