Aska i vuk

Ovo se desilo u ovčijem svetu na Strmim Livadama. Kad je Aja, krupna ovca

teškog runa i okruglih očiju, ojagnjila svoje prvo jagnje, ono je izgledalo kao i sva

ostala novorođenčadi šaka vlažne vune koja počinje da kmeči. Bilo je žensko. I bilo je

siroče, jer je Aja upravo tih dana izgubila muža koga je mnogo volela. To dete majka

je nazvala Aska, nalazeći da je to vrlo pristalo ime za buduću ovcu-lepoticu.

Prvih dana jagnje je išlo za majkom, kao i sva ostala jagnjad, ali čim je stalo da

trči na svojim još krutim i neobično izduženim nožicama, i da pase samostalno, odmah

je počelo da pokazuje svoju ćud. Nije se držalo majčina skuta, nije slušalo njena

dozivanja ni kucanje zvona na ovnu prethodniku, nego je volelo da luta putevima koje

je samo nalazilo, da traži odvojenu pašu na udaljenim mestima.

Majka je opominjala svoje inače dobro i lepo i pametno dete, obasipala ga

savetima i prekorima i predočavala mu sve opasnosti takvog vladanja u kraju kao što je

njihov, gde ima uvek poneki lukav i krvoločan vuk, kome čobani ništa ne mogu i koji

kolje ovce i njihovu jagnjad, naročito kad se odvoje i zalutaju. Strepela je Aja, i često

se pitala u koga se umetnulo ovo njeno dete, i to žensko, da je ovako svojeglavo i

nemirno. Na koga je da je, tek to šilježe – tako u ovčijem svetu nazivaju šiparice i

dečake – bilo je velika briga materina. U školi, Aska je prilično učila i dosta dobro

napredovala. Ali kad god bi majka otišla da se raspita za njene ocene i vladanje,

učiteljica je odgovarala da je dete darovito i moglo bi da bude prvi đak, samo da nije

tako živo i rasejano. Jedino iz fiskulture imalo je stalno odličnu ocenu.

Jednog dana, kad je završila sa dobrim uspehom razred, Aska je stala pred majku

i izjavila da želi da uči baletsku školu. Majka se najpre odlučno oduprla. Navodila je

mnoge razloge, sve jedan ubedljiviji od drugog. Dokazivala je da niko u njihovoj

porodici nije bio drugo do mirna ovca domaćica. Umetnost je, govorila je majka,

nesiguran poziv koji nit hrani nit brani onog ko mu se oda. Put umetnosti uopšte je

neizvestan, varljiv i težak, a igra je ponajteža i najvarljivija od svih umetnosti, čak

ozloglašena i opasna stvar. Tim putem nije pošla nijedna ovčica iz dobre kuće. I sve

tako. – Šta će, najposle, kazati ceo ovaj naš ovčiji svet kad čuje da je moja kćerka

pošla upravo tim putem?

Tako je odgovarala Asku njena brižna i dobronamerna majka. Ali poznavajući

narav svoje kćeri, unapred je znala da se njenoj želji neće moći dugo odupirati. I

popustila je. Upisala je malu u ovčiju baletsku školu, nadajući se da će tako možda donekle

ukrotiti njen urođeni nemir, iako su i ovce i ovnovi iz stada u većini osuđivali tu

majčinu odluku.

Ne bi se moglo reći da je Aja bila ravnodušna prema zamerkama i ogovaranjima

ovaca i ovnova u toru i na paši, ali majka voli svoje dete toliko da uz njega zavoli i one

njegove osobine koje ne odobrava u duši. Malo-pomalo, mirila se ovca-majka sa

ćerkinom željom i počinjala drukčije da gleda na stvar. Ona se pitala šta, na kraju

krajeva, može biti ružno u umetnosti? A igra je najplemenitija od svih veština, jedina

kod koje se služimo isključivo svojim rođenim telom.

To mirenje joj je bilo utoliko lakše što je mala Aska zaista pokazivala mnogo dara

i volje za igru, i vidno napredovala. A uz to, devojčica je bila čedna i bezazlena kako

se samo poželeti može. Ali svoje čudne i opasne navike da luta daleko od ovčijih

pašnjaka i plandišta nije mogla da se oslobodi nikada. I jednog dana desilo se ono čega

se Aja uvek pribojavala.

Aska je sa odličnim uspehom završila prvu godinu baletske škole i upravo je

trebalo da počne drugu. Bio je početak jeseni sa još jakim suncem, koje neprimetno

počinje da bledi, i toplim kratkim kišama od kojih se stvara radosna duga iznad vlažnih

i obasjanih predela. Aska je toga dana bila naročito vedra i živahna – i rasejana.

Zanesena svežinom dana i lepotom sočne trave, zašla je malo-pomalo sve do ivice

udaljene bukove šume, pa čak i u nju. Tu je trava bila, kako se Aski činilo, naročito

sočna i što dublje u šumu, sve sočnija.

U šumi je bilo još mlečne magle koja se, kao ostatak neke čudne noćne igre,

povlačila pred suncem. Belo i svetlo i tiho. Slaba vidljivost i potpuna tišina stvarale su

začaran predeo u kom prostor i daljina nisu imali mere i u kom je vreme gubilo svoje

značenje.

Aska je njušila stare nagnute bukve obrasle mahovinom koja opija kao priča o

neobičnom doživljaju, pretrčavala svetle zelene čistine, i činilo joj se da priči nema

kraja ni neobičnim doživljajima broja. I kad je bila na jednoj od takvih čistina – našla

se odjednom lice u lice sa strašnim vukom. Iskusan, star i drzak, on se bio privukao sve

do tih krajeva u koje inače vukovi u to doba godine ne silaze. Njegovo olinjalo krzno,

zelenkasto i smeđe, omogućilo mu je da se izjednači sa jesenjim bukvama i travom

koja počinje da vene.

Divni predeo, koji je opijao i zanosio Asku, digao se odjednom kao tanka i

varljiva zavesa, a pred njom je stajao vuk užagrenih očiju, podvijena repa i kao na

smeh malko iskeženih zuba, strašniji od svih majčinih opomena. Krv se u Aski sledila i

nožice su pod njom odrvenele. Prisećala se da treba da dozove svoje, i otvarala je usta,

ali glasa nije bilo. Ali smrt je pred njom bila, nevidljiva a jedina i svugdašnja, grozna i

neverovatna u svojoj grozoti.

Vuk je napravio polukrug oko svoje nepomične žrtve, polaganim, mekim hodom

koji prethodi skoku. Izgledalo je da sa nevericom, ukoliko vukovi poznaju nevericu,

posmatra šilježe i da se sa sumnjom, jer za sumnju su vukovi sposobni, i sa strahom od

zamke pita kako je ovako mlado, belo i lepo, moglo zalutati čak ovamo i doći mu tako

reći pod zub.

Za žrtvu to su bili neočekivani čudni trenuci, negde između samrtnog užasa, u

kom je već bila potonula, i nezamišljene, krvave i konačne činjenice koja se krije iza

reci – smrt. To je već premrloj Aski ostavljalo nešto malo vremena i tamo gde je mislila

da ga više nema i ne može biti, ali tako malo da je to jedva ličilo na vreme. To joj je

dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna.

Poslednji pokret mogao je biti samo – igra.

Teško, kao u mučnom snu, devojčica je učinila prvi pokret, jedan od onih pokreta

koji se vežbaju uz "štanglu" i koji još i ne liče na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa

treći. Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osuđenog tela, ali dovoljni da za koji

trenutak zaustave iznenađenog vuka. I kad je jednom počela, Aska ih je nizala jedan za

drugim, sa užasnim osećanjem da ne sme stati, jer ako između jednog i drugog pokreta

bude samo sekund razmaka, smrt može ući kroz tu pukotinu. Izvodila je "korake",

onim redom kojim ih je učila u školi i kao da čuje oštri glas svoje učiteljice: "Jedan – i

– dva! Jedan – i – dva – i – tri!" Tako je išlo sve redom. Sve što je u toku prve godine

mogla da nauči. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme što stoji nepomično

kao praznina iz koje stalno preti smrt. Prešla je i na figure koje se u školi izvode bez

oslona, na sredini sale. Ali tu su njeno znanje i njene snage bili ograničeni. Pravilno i

potpuno umela je da izvede dve-tri figure. I ona ih je izvodila grozničavo. Jedna, pa

druga, pa treća. I tu je bio otprilike kraj njenog znanja i veštine. Morala je da ponavlja

pokrete, a bojala se da ponavljanjem ne izgube od svoje snage i privlačnosti. I uzalud

je nastojala da se seti još nečega što bi mogla da izvede i čime bi zatrpala ponor koji je

čeka na kraju igre. Vreme prolazi, vuk još gleda i čeka, ali već počinje da se približava,

a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja klasične igre, i glas učiteljice

postaje sve tiši, gubi se negde potpuno. Dobro je poslužilo njeno znanje, ali sad je i

njemu došao kraj. Znanje izneverilo, škola ne ume ništa više da joj kaže, a valja živeti

i, da bi se živelo, – igrati.

I Aska je krenula u igru iznad škola i poznatih pravila, mimo svega što se uči i

zna.

Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono što je toga dana videla skromna

i bezimena šuma iznad Strmih Livada.

Preko zelenih čistina, preko uskih prolaza, između sivih i teških bukovih drveta,

po glatkom i smeđem ćilimu od lišća koje se godinama slaže jedno na drugo, igrala je

ovčica Aska, čista, tanka, ni još ovca ni više jagnje, a laka i pokretna kao bela vrbova

maca koju nosi vetar, sivkasta kad bi ušla u pramen tanke magle a svetla, kao iznutra

obasjana, kad bi se našla na čistini prelivenoj suncem. A za njom je, nečujnim

koracima i ne odvajajući pogled, od nje, išao matori kurjak dugogodišnji i nevidljivi

krvnik njenog stada.

Lukavi, hladni i poslovično oprezni vuk, kome ni ljudi ni životinje nisu mogli

ništa, bio je najpre iznenađen. To iznenađenje pretvaralo se sve više u čuđenje i čudnu,

neodoljivu radoznalost. Isprva se prisećao ko je i šta je, gde se nalazi i šta treba da radi,

i samo je govorio sam sebi: "Da se prvo nagledam ovog čuda neviđenog. Tako ću od

ovog čudnog šilježeta imati ne samo krv i meso nego i njegovu neobičnu, smešnu, ludu

i ludo zabavnu igru, kakvu kurjačke oči još nisu videle. A njegova krv i meso nikad mi

ne ginu, jer ga mogu oboriti i zaklati kad god hoću, i učiniću to, ali tek na svršetku

igre, kad vidim celo čudo dokraja."

Misleći to, vuk je išao za ovčicom, zastajkujući kad ona zastane i opružajući

korak kad ona ubrza ritam igre.

Aska nije mislila ništa. Samo je iz ovog malog tela, koje je bilo satkano od čistih

sokova životne radosti a osuđeno na neminovnu i neposrednu smrt, izvlačila

neočekivanu snagu i neverovatnu veštinu i raznolikost pokreta. Znala je samo jedno:

da živi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je. To nije više bila igra, nego

čudo.

Tako se – novo čudo! – i vukovo čuđenje pretvaralo sve više u divljenje, stvar

potpuno nepoznatu u vučijem rodu, jer kad bi vukovi mogli da se ičem na svetu dive,

oni ne bi bili ono što su. A to nepoznato osećanje divljenja obeznanilo je vuka toliko

da ga je ova izgubljena ovčica, mrtva od straha od smrti, vukla za sobom kao da ga

vodi na nevidljivoj ali čvrstoj uzici, vezanoj za nevidljivu alku koja mu je proturena

kroz njušku.

Idući tako mesečarski, ne gledajući gde staje i ne dajući sebi više računa o pravcu

u kom ide, vuk je jednako ponavljao sam u sebi: "Krv i meso ovog šilježeta nikad mi

ne ginu. Mogu da ga raščerečim u svakom trenutku, kad mi se prohte. Nego, da se

nagledam čuda. Da vidim još ovaj pokret, pa još ovaj..."

I sve tako, još ovaj, pa još ovaj, a svaki je bio zaista nov i uzbudljiv i obećavao

idući, još uzbudljiviji. Promicale su, jedna za drugom, šumske čistine i sumračni vlažni

hodnici ispod bukava, zastrti suvim lišćem.

Sto života osećala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da

produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već pregorela.

Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo

stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve

mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u

kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a

njena igra je sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je

sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta.

Kad bi joj se učinilo da se vuk pribira i priseća ko je i šta je, onda je pojačavala

brzinu i smelost svoje igre. Izvodila je preko oborenih debala neobične skokove, koji

su vuka nagonili na smeh i na novo divljenje i izazivali u njemu želju da se ponove.

Skakala je na povaljene bukve i na onom jastučiću od mahovine koja ih pokriva,

stojeći samo na stražnjim nogama, pravila od sebe belu, veselu čigru koja zaslepljuje

oči gledaoca. Zatim bi uspravljena, samo na prednjim nogama, pretrčala sitnim i sve

bržim koracima neku ravnu i još zelenu površinu među drvetima. Kad bi naišla na

otvorenu strminu, spustila bi se strmoglave, oponašajući smelu skijašicu, niz stazu od

glatkog suvog lišća, ali tako brzo kao kad neko palcem prevuče briljantan "glisando"

preko klavijature: fuuu-it! A vuk bi se sašuljao za njom što brže može, samo da ne

izgubi iz vida ništa od igre. Još uvek je ponavljao u sebi da mu, pre ili posle, krv i

meso ovog šilježeta ne ginu nikad, samo da vidi potpuno i do kraja njegovu igru, ali je

to ponavljao svaki put sve kraće i slabije, jer je u njemu sve više mesta zauzimala igra i

potiskivala sve ostalo.

A ni vreme ni dužinu puta nisu merili ni vuk ni Aska. Ona je živela a on je

uživao.

Kad su čuli bolni meket ovce Aje i razabrali uznemirenost koja je išla od stada do

stada, čobani su izabrali između sebe dvojicu mlađih i smelijih i poslali ih u šumu da

potraže izgubljeno neposlušno šilježe. Jedan od njih je imao samo drenovu toljagu, ali

dobru, a drugi je nosio o ramenu pušku, ako se tako može nazvati ono nešto garave

kapislare. To je bila slavna starudija, jer se pričalo da je njegov otac ubio iz nje, na

samoj ogradi svoga tora, izgladnela vuka. A i to, kao sve što se priča, ko zna kako je

bilo, i da li je bilo ili nije. Svakako, to je bilo jedino parče vatrenog oružja na Strmim

Livadama, i ono je služilo više da podigne hrabrost i samopouzdanje kod čobana, nego

što je bilo stvarno opasno za vukove.

Došli su do ivice šume i tu su malo oklevali, pitajući se u kom pravcu da krenu.

Jer u šumi ima hiljadu ulaza, a ko će sagledati nevidljive tragove jagnjećih papaka.

Pošli su po tragu zelene trave i dobre paše, kao najsigurnijem. Sreća ih je poslužila.

Tek što su ušli malo dublje u šumu i ispeli se na malu uzvisinu, ugledali su u dubini

ispred sebe čudan prizor. Stali su i pritajili se. Kroz dubok otvor u granju mogli su

neprimećeni da vide: u smelim a pravilnim piruetama ovčica Aska prelazi zelenu

čistinu, a za njom, na odstojanju od nekoliko koraka, klipše krupni olinjali vuk, i

oborene njuške, sav u pogledu, povlađuje repom.

Nekoliko trenutaka čobani su stajali kao skamenjeni od čuda, ali onda su se

pribrali. Kad je Aska došla do prvih drveta i tu naglo promenila oblik i ritam igre, a

vuk se nalazio još na čistini, okrenut gledaocima bočno, stariji čobanin je skinuo

pušku, nanišanio i opalio. Odjeknula je šuma i poletelo suvo lišće sa retkim, uplašenim

pticama.

Na okrajku čistine desila se neočekivana stvar. Iz svog prekinutog pokreta, kao

ptica pogođena u letu, pala je – Aska, a vuk je kao zelena senka klisnuo u šumu.

Čobani su strčali i na ravnom mestu našli onesvešćenu Asku. Nikakve povrede

nije bilo na njoj, ali je ležala u šumskoj travi kao mrtva. Iza vuka je ostao krvav trag.

Stariji čobanin je napunio pušku, a mladi je prihvatio svoju toljagu sa obe ruke, i

tako su krenuli za krvavim tragom. Išli su sporo i oprezno. Ali nije im trebalo mnogo

ići. Ranjeni vuk je imao sange da beži svega stotinak koraka, dok mu je rana bila još

vruća, a onda se srušio u jednom čestaru. Stražnji deo tela bio mu je oduzet, ali je

prednjim nogama kopao zemlju, izmahivao glavom i kezio zube. Lako su ga dotukli.

Sunce je bilo tek prošlo polovinu neba kad su se čobani vratili. Silazili su

zagasitim pašnjacima, između stada i torova. Mlađi je vezao kurjaka svojom tkanicom

za stražnje noge i lako vukao niza stranu njegovu krvavu i izduženu telesinu. A stariji

je nosio belo šilježe. Prebacio ga je, po čobanskom običaju, sebi preko vrata. Askina

lepa glava visila mu je, kao mrtva, niz levo rame.

Velika je bila radost na Strmim Livadama. Bilo je čestitanja, graje i pevanja, i

prekora i suza i pocikivanja i veselog blejanja bez kraja i konca.

Aska je došla sebi. Pribirala se sporo, ležeći u travi nepomična i skopnela, više

slična bačenom runu nego živoj ovčici. Nije osećala na sebi zdrava mišića ni žilice

koja nije bolela. Oko nje je, suzna i presrećna, užurbano trčala njena majka i kupile se

ovce i ovnovi kao na čudo.

Aska je dugo bolovala i sporo se oporavljala od strašnog doživljaja, ali su njena

mladost i volja za životom, majčina dobra nega, i opšte saučešće svih stanovnika

Strmih Livada najposle savladali bolest. I Aska je ozdravila i postala poslušna ćerka i

dobra učenica, a s vremenom i prvakinja baleta na Strmim Livadama.

Po svetu se pisalo i pričalo i pevalo o tom kako je ovčica Aska nadigrala i

prevarila strašnog vuka. Aska sama nije nikad govorila o svom susretu sa zverom ni o

svojoj igri u šumi. Jer, o najvećim i najtežim stvarima svoga života niko ne voli da

govori. Tek kad je prošlo nekoliko godina i kad je u sebi prebolela svoje teško

iskustvo, Aska je po svojoj zamisli postavila čuveni balet, koji su kritičari i publika

nazivali "Igra sa smrću", a koji je Aska uvek nazivala "Igra za život".

Posle je živela dugo i srećno, postala igračica svetskog glasa, i umrla u dubokoj

starosti.

I danas, posle toliko godina, igra se taj njen čuveni balet u kom umetnost i volja

za otporom pobeđuju svako zlo, pa i samu smrt.

- Ivo Andrić-