Friends....

Postoji izreka koja kaže da mi ne biramo prijatelje. Prijatelji, kaže izreka, biraju nas!

O, da, ima istine u tome. Mnogi su me tako našli. Mnogi su prošli kroz moj život, ne ostavivši trag. Prijatelji... Ili neprebolnu ranu. Prijatelji...

A onda sam odrasla. Naučila da ne dotičem baš svaku ispruženu ruku. I vruće i hladno peče. Jako! Ne dodirujem, ne puštam više da tako lako udju kroz dveri mog bitisanja. Nije svima tu mesto. Nisam ja za svakog. Meni prijatelj nije više lako biti.

Sada biram ja. Polako, oprezno... Plamen je to ili led. Neću da se opečem, hoću da se ugrejem. I hoću da znam da će biti tu onda kada treba. Kada se smejem, kada plešem, kada moja snaga vrca, neobuzdano. Da se raduju i igraju sa mnom. Da zapevamo zajedno. Duet ili hor, sasvim svejedno.

Hoću da znam da će biti tu kada plačem, kada me lomi, kada se gušim. Kada je teško i kad ne znam gde bih... Kada bura tuče. Da ne dozvole da potonem. Da me ne daju... Da tuguju. I da ćute sa mnom.

Da budu moj svetionik, moja zvezda vodilja. Moje oči, moje sunce, moje sve.

Meni prijatelj nije više lako biti. Ja prijatelje sama biram. Pažljivo, kao grimizne jabuke, kao dijamantski prsten, kao bisernu ogrlicu. Oni su moje bele perle. Moji dijamanti. Oni će trajati večno. Uvek će biti tu, postojani i verni. Da pevaju ili da ćute.

Nema ih mnogo, ali je njihova vrednost nemerljiva. Nema tog aršina, ni karata. Nema te veličine sa kojom bi se njihova srca mogla meriti. Nema tog blaga za koje bi me prodali. Malo ih je, ali su uvek tu...

Zapitaj se koliko si sam sebi prijatelj i koliko pravih prijatelja ti imaš!?