“ PJESMA TUROBNOSTI”

Kad zrak se mrači,

kad već slana pada

da teši zemlju,

nevidno, i nečujno –

jer laku obuću kap

utešna nosi, k'o svaki tešilac: –

sećaš li, toplo srce, sećaš li se

negdanje žeđi tad? : –

nebesnih suza, rosnih kapi žedno

ležalo si tako, sprženo i svelo,

dok po žutim stazama kroz travu

zglobni zraci večernjeg sunca

letahu okolo, –

kroz crno granje svetli, plameni zraci.

»Istinoljubac? Ti? – i smejahu se –

Ne! Samo pesnik!

Zver, i to lukava, grabljiva, pažljiva,

lažljiva zver,

što orno, voljno mora da laže:

gramzeć' za plenom,

čuvidom zastrt,

čuvida sebi,

sâm plen rođen svoj –

to zar – istinoljubac?

Ne! Tek budala! Tek pesnik! Pesnik!

Reči zbrkane

kroz obrazinu glasno vičući,

po mostovima reči lažljivih

teturajuć' se, k'o po dugama

šarnim, izmeđ lažnih nebesa

viseći i zamalja večito, –

tek ludak, pesnik tek!

Istinoljubac – to?

Ne tih, nam, gladak,

ne leden, kao kip,

kao božiji stub,

ne postavljen pred hram

k'o čuvar božiji, –

ne! – dušman svakom takvom kipu, svud

tražeći divljinu a ne hram,

pun živahnosti mačje, strmoglav

skačući u slučaj svak,

i svaku prašumu

nanjušujući žudno-požudno,

gde bi u društvu s divljim zverima

potrč'o, lep,

pohotno ržuć', grešno zdrav i sav

šaren kao oni,

podsmešljiv, vraški, krvožedno-blažen,

harajuć', krijuć', obziruć' se svud: –

Ili kao orao što u ponore

upire pogled dug, nepomičan,

u svoje ponore: –

kako se svijaju

unutra, dole,

u veću sve i veću dubinu! –

tad,

odjednom, pravce

slati strmoglavce

međ jaganjce,

gladan, krvogladan

jagnjećeg mesa,

ljut na sve jagnjeće duše,

besan na sve što bleji

i gleda kao ovca i jagnje, mekoruno,

i sivo, s večnom ćudi jagnjeta!

Eto takve,

orlovske zmijske,

pesničke su žudi,

tvoje su žudi ispod sto čuvida,

budalo ti! Pesniče!

U čoveku ti vide

boga i ovcu: –

rastrgati boga.

baš kao i ovcu u čoveku,

pri tom smejati se –

To, to je što te čini blaženim!

Blaženstvo zmajsko, odista, orlovsko,

blaženstvo pesnika, i budale!« –

Kad zrak se smrači,

kad mesečev srp

krišom već puza zelen zavišću

na zađnju rumen sunca večernjeg:

– dindušman danu,

svakim korakom tajno

posecajući ruže s bokora,

dok redom glave svoje ne pognu

i propadaju sve u mračnu noć: –

K'o one, nekad pao sam i ja,

iz ludog zanosa za Istinom

iz žudi što ih dan mi dočara,

izmožden danom, prasit svetlosti,

– pao, propao, i sen postao:

jednom istinom spržen ostao,

i večno žedan:

te žeđi još? –

Da za me nema

nigde Istine,

bejah i biću uvek jedino

pesnik, budala!