Kola su išla polako, Dimitrije je za njima trčao da ih stigne. Ali, da li strah, unezverenost, zabezeknutost ili nešto drugo? - tek on oseti umor. Znoj ga poče probijati i njegovo crveno, mesnato lice podnadu se. Usplahiren, rastresen, otvorenih usta i gobečenih očiju, on je trčao, klatio se i batrgao. Sunce ga grejaše baš u lice, a kapa mu pala, te se strulja, mrka kosa osvetljena lelujaše. Pojasi mu se raspasali; opanak spao pa ga udara po nozi i sapliće; čakšire mu se smakle, mintani razlelujali te se viđahu crvene, kosmate, nikad neoprane, grudi. Kola su išla. On im se poče približavati. Eno već viđaše Todu kako razapela suncobran, naslonila se na muža, a ovaj je obuhvatio i prigrlio rukom... Sunce je sijalo, čist je zrak blještao i udarao ga po očima zasenjujući ih, a prašina koja se dizaše od njegovih raspasanih pojaseva i odvezanih opanaka, svoga ga obuzimaše i lepljaše se po njegovom, krvlju i znojem umrljanom licu. Počeše i mušice naletati na lice, krv i prašinu, a on se nije ranio, već je samo za kolima trčao, gledao, a iz grla mu se otimao promukao, tup glas, nalik na krkljanje. Od jednom kola počeše brzo silaziti niz put. Dimitrije se strese, polete za njima, ali mu se noge ukočiše, i on se poče besno izdizati, batrgati i mahati rukama i nogama... Htede da viče, ali ga glas izdade. Kola se odmicahu i umalo da se izgube. Dimitrija napreže svu svoju snaku i kriknu:
- Auuu!...
Krik beše užasan. Toda ga ču, osvrnu se, pozna ga i zaustavi kola.
I padajući, valjajući se, dođe do njih. Sav uprljan, razdrljen, krvav, silno dahćući, nasloni se na kola, i, dršćući celom snagom, ubezeknut nadnese se, zinu i upre u Todu širok, blesast pogled. Toda dignuv ruke, trgla se, ukočila i gleda ga uplašeno.
- Šta je, crni Dimitrije?
-A-a-a... - krklja on i trese se.
Njoj se sažali kad ga vide takvog. Naže se k njemu, sunce joj obasja kosu, lice: suza zasja u njenom lepom oku i ona ga uze za glavu i privuče k sebi. Jednom rukom držaše ga za podbradak, a drugom poče maramicom brisati mu lice, vrat i grudi iz kojih je bila silna jara... Brisaše ona onu krv, prašinu i znoj, a sve mu se bliže i bliže primicaše.
- Kaži, kaži zašto si takav? - pita ga ona.
A on samo drhti, unosi se u nju i pruža joj čas levi, čas desni obraz, da ih ona čisti. Jednako dahće i gleda je širokim pogledom u kojem beše sreća i večita, ropska poniznost.
- Kaži, Dimitrije? - pita ga ona bolećivo i blago.
- Da te... vidim!... - promuca on.
- Da me vidiš?! - poče ona tronuto. - Crni Dimitrije, eto gledaj me! Na! - I podnese mu svoje lepo, čisto lice tako blizu, da on oseti dodir njene kose sa čela. Dimitrija ustrepta i zažmuri. Od jednom se njegovo lice preobrazi. Mišići oko jagodica, donja usna, podbradak, sve to zadrhta i ustrepta.
- Todo! - šanu on.
- Ih, ta dosta! - ču se oštar, pun gnušanja glas njena muža koji se, namršten, čisto zazirući od njegova gadna izgleda, okrenuo koso i ne gledajući ga, baci mu dinar.
- Na! Pa sad - marš! - viknu on i ošinu konje tako silno, da kola poleteše odbaciv Dimitriju daleko od sebe.
- Ne, gospo... o... - jeknu Dimitrije padajući.
Kola se u čas izgubiše, a Dimitrije ostade na putu. Sunce ga je peklo, mušice naletale na nj, a on se nije ni micao. U istom položaju, u kojem beše i pao, ležao je on tako ne dajući nikakva znaka o sebi. Samo na njegovom crvenom, mesnatom licu, spram sunca, ispod oka, kao zrno graška, sijala je prva suza.
Bora Stanković
2 comments:
Ljubav..... šta drugo reći. Nekada davno možda je i postojala, ali gde je u ovo ludačko vreme? Sakrila se!? Pred naletom laži, falsifikata....
Sve si pogresno shvatio. To je samo kraj te priče. A dali je voleo? To samo on zna i Bora Stankovic.
PS. Procitaj od pocetka celu pripovetku.
Post a Comment