Danas je mojoj Ivi rođendan.Još sinoć sam joj ga čestitala onako čini mi se pomalo trapavo, i sa dozom strepnje. Iva najradije tog dana nikome ne odgovara na telefon,mrzi prenemaganja tipa hvala ti puno itd.....Ne mogu je objasniti zašto tako reaguje, ne želi da ga se iko seti, jer po njoj je to samo kalendarski početak proleća i da se tog istog dana slučajno rodila sasvim jedna obična Iva.

Često se pitam zašto sebe uvek stavlja na poslednje mesto,kao da ona sebi uopšte nije bitna.

Nebitan joj je sopstveni rođendan,njena osećanja,njene potrebe.Prijatna atmosfera njenog stana,toplina i miris limuna u vazduhu i naravno ne izbežna muzika sa Hifi-a, Claude Debussy.

„Pitam je šta želiš za sebe?“Naravno njen poluosmeh govori više od reči:“Ne želim draga moja, cipele Stela Mekartija od satena, Nokiju Bulgari. Nemam modne fetiše ni sklonosti da loše raspoloženje lečim kupovinom.Umem da budem vrlo tužna,melanholična i da se ne branim od suza koje katkad isplaču dobru priču.

Volim ljude koji imaju veliko srce i bore se za svoju porodicu. Jedino šta može da me zainteresuje jeste iskrenost u pogledu,nameri i rečima. Samo stvarno je pravo. Ne postoji gotovo ništa od materijalnog od čega ne bih mogla da se odvojim, ali tri kruga oko planete i mala laboratorija mašte i snova, to čuvam brižno. Ovo ti govorim jer znam da ćeš me ti razumeti jer umeš da čitaš glasove, misli, i da svo bogatstvo leži u našim snovima i neispunjenim željama. Možda je draga moja ovo romantična utopija, ali hrani dušu.

To mi je odgovorila moja Iva.