U neka , stara dobra vremena, filmovi su se gledali u bioskopu, I čekalo se u redovima za novi film, sećam se histerije koje je pratila Flashdance, a o Star Wars-u da i ne govorimo.
Onda je došao video... kao i svaka novotarija odmah se primio, mada je tada kupiti VCR bilo teško, što zbog nakaradne carinske politike, što zbog velike cene.. jer prosečni VCR je sredinom 1980-ih koštao od 1500 do 4000 DEM, i bio je skoro nedostupan prosečnom građaninu SFRJ. Onda je 1989/90, liberalizacijom uvoza VCR postao dostupan svima, vido kluboviu nicali kao pečurke posle kiše, i polako ali sigurno kult odlaska u bioskop se gasio. Praćeno ratovima, ekonomijom u haosu... ljudima je sve teže bilo da se odluče za bioskopske dvorane, bilo im je lakše da u relativnoj toploti doma svog odgledaju piratsku kopiju novog filmskog hita.
Onda je krajem 1990-ih, došla digitalna revolucija, filmovi na DVD-u.... ali i oni nisu bili dostupni, i ko zna kada bi i eventualno bili, da nije pronalaska mpg4 kompresije, ili čitaj "narodski" DIVX......... kopije filmova su se namnožile, kvalitet slike, koji je na VCR-u bio blago je reći ponekada užasan, je na digitalnim formatima prve generacije skoro savršen..... DVD pojeftinjava, i sada se filmovi više ne ggledaju na VCR-u i TV-u, nego na računaru, samostalnom DVD playeru.....
mada, sve mi se čini da nešto i pored svog obilja nedostaje... ali šta???
1 comment:
Sećaš li se Betamax-a? Meni je otac za rođendan poklonio VCR, Sony SLC-7, davno je to bilo.... 1983. godine. Kao da sam imala svemirski brod.... šta je filmova prošlo kroz njega, mada manje nego kod drugih koji su imali VHS. Imala sam takođe i stari dobri Atari 2600, to su bili dani... ne ovo sada, a sada sam navučena na PC, i Assasin Creed..... ispadoh ubica... :)
Post a Comment