Ovo je još jedna priča o izgubljenim snovima, o umrlim nadama, o ranjenoj golubici koja je želela da leti na tuđem nebu. Slobodan, visoki let, završen bolnim padom i lupanjem o zemlju.
Da, devojko, tu ti je mesto, na zemlji, preširoki su horizonti kojima si težila, to nebo u koje si poletela je visoko i nedostižno, a zvezda koju si želela za sebe je tuđa.
Ona je tuđa zvezda vodilja, ona koja najlepše sija i ispunjava sve želje.
Nije tvoja, i pomiri se sa tim. Taj lažni sjaj koji je bacala, bila je tvoja nada i to ona koja samo to i ostaje,onaj san koji ostane nedosanjan.
Mnoge stvari stavljaju tačku na sve, možda i lažno, ali dovoljno ubedljivo da ubiju život u meni i onaj mali sjaj moje, tuđe zvezde. Ja ostajem. Stežem zube i gutam sve moje godine. Gutam, a osećam kako me guši težina svih mojih nadanja, gutam, a cepaju mi dušu. Sve odlazi, a gledam za sobom i ne vidim i trzaj u mojoj prošlosti, ni tračak nesigurnosti u odluku. Odlazim i ne osvrćem se, jer ne želim da vidim onu stranu sebe koja se pretvara u plen lešinara koji bdi nad mojim ostacima. Odlazim...jer ja možda nikada neću biti spašena.
No comments:
Post a Comment