Hej, pijmo...

KAD JE ČAŠA BILA ČINIJA


Kako je dokazano da su te posude bile čaše?
Mila Gajić, autor izložbe, kaže da odgovor na to pitanje počinje u praistoriji. Najpogodniji predmet koji je tadašnji čovek mogao da nađe u prirodi kako bi njime zahvatio i pio vodu, imao je oblik udubljene polulopte. Da nije tako, sigurno bi i prvi grnčari pravili prve zemljane posude u nekom drugom obliku a ne u obliku udubljene polulopte. Divan primerak je pehar iz petog milenijuma pre naše ere, iz starčevačke kulture: poluloptasto telo na okrugloj niskoj stopi, ukrašeno crnim i belim.
Srednji vek, tačnije kultura Vizantijskog carstva, nastavila je kao i antika pa je, između ostalog, zadržala i čašu nalik na činijicu, ali i, što nas trenutno više zanima, ostavila je prvi pismeni dokaz da su te posude zaista – čaše. Na nekima od njih piše jasno i glasno „ova čaša pripada”, pa je navedeno ime vlasnika čaše, i na kraju obavezni blagoslov onom ko iz nje pije, što znači da se ta posuda nalik na činiju zove – čaša. Isto dokazuje i poruka: ko kupi ovu čašu neka ga Bog blagoslovi i svetac koga slavi. Šta ona još otkriva, biće još reči.
Srebrna posuda za održavanje toplote iz 18. veka

O čašama, i to kao o uobičajenom delu srednjovekovne svakodnevice,
piše i u raznim dokumentima i spisima. Jedan od najcitiranijih je opis dvora kralja Milutina u Skoplju koji je u 13. veku zabeležio Teodor Metohit, vizantijski pisac. Došao je u Skoplje da, kao izaslanik vizantijskog cara Andronika II Paleologa, ugovori brak careve kćerke Simonide i kralja Milutina. Metohit je bio zadivljen sjajem dvora i dočekom koji mu je priređen, a naročito đakonijama na obilnoj kraljevoj trpezi koje su služene „u zlatnim i srebrnim tanjirima i posudama”.
Dokumenti primorskih gradova, Dubrovnika najviše, otkrili su da je u srednjovekovnoj Srbiji srebrna čaša bila dragocenost. Da nije tako, vlastela i plemići ne bi, pored novca, nakita, zlata i srebra, i čaše sklanjali na Primorje pred Turcima, kao što je tačno zabeleženo u gradskim arhivama 14. i 15. veka. Vuk Branković je 1395. godine sklonio u Dubrovnik veliko bogatstvo, pa i jednu zlatnu čašu koja teži pet litara, zatim je svoj sef nekoliko puta dopunjavao „srebrom glamskim”, znači srebrom koje je sadržalo i zlato, „srebrom žeženim”, i „srebrom belim”, pa kondirima, ibricima i pozlaćenim čašama, da bi 26. jula 1441. godine doneo još 2997 litara srebra, zlatnih sudova, ali i „50 čaša”.

Zašto su sačuvane čaše baš – srebrne?
Zato što je srebro bilo glavno privredno bogatstvo srednjovekovne Srbije, glavna, ali i izuzetno cenjena sirovina. Rudarska središta postojala su još u antičkim vremenima, a razvili su ih sredinom 13. veka – Sasi. Oko njih pravile su se topionice, radionice za obradu metala i izradu predmeta, kovnice novca, naselja za smeštaj radnika, crkve, trgovi na kojima se roba kupovala i prodavala, carine i vojnički garnizoni.
Dubrovčani su tada bili vrlo rado viđeni gosti u Srbiji, despot Stefan Lazarević im je dao razne povlastice ne bi li pospešio dobre trgovinske veze s njima. Međutim, kad su oni zloupotrebili date im privilegije počevši da izvoze iz Srbije srebra i zlata više nego što je predviđeno, despot ih je proterao. Da su imali velike količine novobrdskog srebra, otkriva podatak o haraču koji su morali da plaćaju Turcima nakon pada Despotovine. Februara 1442. godine Dubrovčani su se obavezali da će svake godine slati sultanu 1000 dukata u srebrnom posuđu. Zna se da su jednom takvom prilikom poklonili sultanu i njegovim zvaničnicima 45 srebrnih čaša!



Ko su bili vlasnici srebrnih čaša?
Otkriven je mali broj vlasnika. Na izložbi, i uopšte u našim muzejskim i privatnim zbirkama, samo jedna je vladarska – čaša cara Dušana. Na njoj jasno piše, ćirilicom, „U Hrista blagoverni Stepan car”. Čaša je nađena u Crkvi svetog Nikole u Drenovi. Okrugla je, plitka, s položenom, širokom, oštećenom drškom nalik na polumesec. Na dnu je medaljon s dvoglavim orlom, a natpis koji je otkrio vlasnika čaše ugraviran je oko orla. Zidovi čaše nisu ukrašeni, samo je na dršci bogata lozica sa stilizovanim lišćem. Dakle, iako je carska, ova čaša je obična, moglo bi se reći čak neukrašena. Da li je baš Dušan pio iz nje, ili je bila jedna od čaša kojima je darivao svoje plemiće, naravno da se ne zna.
U okolini Peći nađena je dublja čaša iz druge polovine 15. veka. Na spoljnim zidovima, uz ivicu čaše, ugravirana je napomena da pripada Vukši, uz blagoslov svakom ko iz nje pije. U Đunisu kraj Kruševca nađena je Rakina čaša – kako piše na njenom spoljnom zidu. Pop Đoka Jovančević, bogato ukrašenu čašu izrađenu početkom 16. veka koristio je, kako je zabeleženo na njenom spoljnom zidu, 1830. godine.
U priči o vlasnicima mora da se pomene čaša koju je moguće videti samo u Njujorku, zato što je čuva Metropoliten muzej. To je čaša vlastelina Sanka Miltenovića iz poznate humske porodice o kojoj se zna iz dokumenata iz 14. veka. Na spoljnim zidovima čaše je ćirilični natpis koji otkriva ime vlasnika. Nakon obavezne invokacije „U ime Oca i Sina i Svetog duha” je Sankovo ime, i na kraju poruka: „Ovo je čaša Sankova, ko njom pije, da ga Bog oveseli, i ne zabivaj ubogih.”
Od ovog leta, odgonetanje vlasnika pred novim je zadatkom. Naime, u privatnoj zbirci Ristović otkrivena je čaša izuzetna po mnogo čemu. I ona je na izložbi. Mala je, okrugla i pozlaćena, njeni zidovi su podeljeni na polja koja krase, naizmenično, fantastične životinje i uvijene lozice s lišćem. Završava se ivicom u obliku dvanaestolatičnog cveta. U njenom središtu je medaljon s vitezom na konju. I konj i vitez su pozlaćeni. Konj juri, vitez je u punoj ratnoj opremi, na glavi mu je pancirna kapuljača, u desnoj ruci dugačko koplje, a u levoj – štit. Na tom štitu su ugravirane heraldičke oznake – odgonetka imena vlasnika čaše. Za sada se zna, otkriva Mila Gajić, da ovaj konjanički portret ne odgovara nijednom poznatom konjaničkom portretu kod nas, a da okrugli medaljon koji krasi traka ispunjena krstićima podseća na medaljone iz 13. veka ali iz Limoža, iz Francuske. Da li je medaljon naknadno dodat čaši, možda je ova čaša primer saradnje nekog domaćeg i stranog majstora – vrlo je moguće da je bokove čaše radio neki lokalni majstor, a medaljon njegov kolega iz inostranstva. Videćemo, biće to lepa priča.

Koja čaša je najlepša?

Naravno da najlepše nema –
sve su najlepše. Za mnoge je to ona iz Stobija, sada u Narodnom muzeju. Pozlaćena je, kao i gotovo sve čaše iz 14. veka, skladna – njenih 12 lučnih ivica podsećaju na talase, ali i zbog medaljona: u središnjem je portret muškarca duge talasaste kose u košulji s nabranim okovratnikom, a u dva bočna su fantastične životinje izvijenih repova. Zatim, kako oceniti lepotu čaše nađene u Negotinu, napravljenu u 16. veku, u čijem je medaljonu jelen u trku, a po zidovima, u prvom krugu su sova, soko, majmun koji svira duvački instrument, ptica, vuk, pas, zec... svi oni stoje, trče, izvijaju se, saginju, a iznad njih, u drugom krugu je još 15 životinja, riba i ptica.
I da ne nabrajamo više.

O čemu pričaju srednjovekovne čaše?
Osim o bogatoj Srbiji punoj trgovaca koji su kupovali njeno srebro, o srpskim vladarima i njihovom uživanju u lepim stvarima, o čemu je već bilo reči, one pričaju i na prvi pogled neuočljive priče.
Na primer, da su srebrne čaše bile znak položaja: ko je goste služio vinom iz srebrnih čaša, važio je za uglednog i imućnog čoveka. Za takve ljude pravljene su namenske čaše za slavu sa svetiteljem u sredini. Jednu od takvih krasi portret svetog Nikole koji blagosilja dok ga okružuju 12 apostola, drugu Bogorodica s Hristom koji u desnoj ruci drži zamotani svitak, treću sveti Jovan. To znači, priča Mila Gajić, da je tada, a reč je o 16. veku, postojala proizvodnja čaša namenjenih posebno za slavu, i da su one prodavane. Natpis kojim se blagosilja kupac čaše navodi na taj zaključak.


Srebrne okrugle čaše počele su
u 18. veku da gube prvobitnu namenu, ali su dobile novu – postale su ukrasne zdelice oblikovane u baroknom duhu. Biće da im je upravo to produžilo život.
Možda je sad nama, koji svakodnevno koristimo plastične čaše, neobična bilo kakva misao o životu jednog predmeta. Razumljivo što je tako. Ali, nemojte se začuditi ako pri tom pomislite da i ta vaša čaša, koju upravo držite u ruci, ima život.

Izvor: Politikin Z. br 3072