Šta je vreme?

Vreme... nanovo se vraća taj termin, smišljen od strane "sveznajućeg" homosapiensa, ili bolje reći homolunaticusa, nagoni na razmišljanje, preispitivanje... Da li vreme uopšte postoji? Nešto što je sam čovek, u svojoj malenkosti i potrebi da sebi objasni izvesne promene, naturio čitavom svom rodu. Sekunda, minut, sat, dan, mesec, godina... ograničavajući faktori koji sužavaju vidike, mogućnosti. Kako samo često čujemo i od samih sebe, "nemam vremena", "vreme će zalečiti, izlečiti...", "vreme je krivo za sve", "vreme je uz nas".....
Vreme? Ne. Mi smo ti koji kontrolišu svoju svest, mi smo ti koji su/nisu sposobni da organizuju svoj raspored, emocije, unutrašnje nemire. Mi smo ti koji smo zaslužni i isto tako krivi za ono što nam se dešava, ne tako osuđivano i uzdizano VREME. To je tek puka reč za prolaznost koju prosto ne možemo da svarimo i preformulišemo na neki drugi, efikasniji način. Postoje oni koji će reći, vreme nam omogućava da znamo gde smo u smislu, rođendana, godišnjica, raznih događaja... Opet, niko ne razmišlja o prostoru, o onoj drugoj, trećoj dimenziji i samom preklapanju istih.

Da li ste se ikada zapitali dok gledate u to veličanstveno Sunce, šta vidite? Vidimo ono što se dešavalo pre nekih osam i po minuta.

Zaključak?

Pa mi već živimo u prošlosti...

Posmatrate zvezde?

Pa većina njih više i ne postoji, to je samo trag nečega što beše... trag u vremenu ili trag prošlosti, a opet naša sadašnjost.

Ne mogu, a da vas ne zapitam, a šta to mi živimo, ka čemu idemo?

Mi smo već za nekoga prošlost u našoj jurnjavi za budućnošću, a opet smo tu vezani omčom prostora, svi na ovoj planeti.

Postoji toliko tema za koje će većina priznati da ih ne razume, ali vreme je jedino koje nas navodi na osećaj da ga u potpunosti razumemo, sve do trenutka kada nas neko pita "Molim Vas, objasnite mi šta je to vreme?".

Čisto naučno-filozofsko pitanje.

Odakle potiče ideja da vreme predstavlja pravolinijsko kretanje mereno tim malim opšte, prekopotrebnim časovnicima, kalendarima?

Naša, moderna civilizacija dopustila je da ova predstava zavlada našim životima kao nužnost mišljenja, postojanja. Šta je sa primitivnijim rasama? Kakav je njihov pojam o vremenu? Kako su na vreme gledale drevne civilizacije? Rekoh, moderna civilizacija vreme "posmatra" kao pravolinijsko kretanje, ali još pre dva-tri vek, većina civilizacija smatrala je da je vreme ciklične prirode.
Od svih civilizacija, može se reći da su Maje bile najopsednutije pojmom vremena. Kalendari Majinih sveštenika su se razlikovali od današnjih.

Neko od naučnika kaže da su čak i tačniji za jedan dan u deset hiljada godina od ovih današnjih. Po čemu se to meri?
Sam čovek poseduje svest o razlici između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Razmišljanje nametnuto iz čiste prolaznosti živog bića. Rađanje, trajanje, nestajanje. Neumoljivi tok vremena.
Upravo nadvladavanje prirodne težnje čoveka da živi u konstantnoj sadašnjosti, odvojila ga je od životije. Plemena su opstala kao zajednice zahvaljujući razvijenom osećaju ritma. Opet, vremenski cikus. Vreme za lov, vreme za setvu, žetvu... vreme za žrtve bogovima.
Prvi kalendari su prvenstveno povezani sa religijom, jer su se odigravanja žrtvovanja i raznih svetkovina u tačno određeno vreme pokazali veoma bitnim. Stari Koldeni, tj, kasni Vavilonjani smatrali su da na sva dešavanja na Zemlji utiču zvezde. Na osnovu njihovih pogleda na odnos astronomija-vreme, a posredstvom Hebreja, pratimo poreklo naše sedmodnevne nedelje, koja je u bliskoj vezi sa Suncem (Sun-day), Mesecom (Moon-day) i još pet planeta koje su otkrili.
Jedna od posledica naučne revolucije iz semnaestog veka je i ideja o vremenu, koja je pobudila svest filozofa i navela ih da prouče prirodu i ulogu ove "zamisli".Centralnu ulogu u ovim tumačenjima imao je filozof Imanuel Kant. Upravo Kant je zaključio da je vreme jedan od oblika naše "intuicije". Po Kantu, vreme ne predstavlja svojstvo spoljnih objekata, već samo subjektivnog uma, koji je svestan tih istih objekata....
Filozofi, naučnici i mnogi drugi proučavali su, istraživali, definisali vreme. To rade i danas. Nama ostaje da se vrtimo na moebijusovoj traci još neko vreme, izgubljeni ili ne, tu smo.