Utočište

Još jedna godina na izmaku...

Kako li se ona oseća sada? Nova godina i božić su na pragu...

Osećam da je tužna, izgubljena tražeći izlaz, ali ne znam da li će uspeti da ga nadje. Godinama unazad se ona tako oseća pred te zimske praznike. Vešto to krije od sebe, a i od drugih. Lažni osmeh sreće, koji krivi usne, a njene oči govore sasvim suprotno (ja je najbolje znam). Gledam je kako prolazi pored okićenih, osvetljenih izloga. Često joj govorim, da se život ne meri brojem udaha, već koliko puta smo ostali bez daha. Samo se nasmeje i kaže mi: "Naravno da je tako", posle toga pusti Laru Pausini, i zaćuti. Da li vidi smisao, pitam se? "Boli me duša". Hiljadu puta je promrmljala, i govori da joj ništa ne vredi, što je naučila da joj je duša na desnoj strani grudi...

Budi se noću, bez ikakvog razloga. Stalno se kreće, neumorna je. I sama znam da je kretanje život, nasuprot mirovanju i bezdušnom odustajanju. Znam da su joj, možda ponekad potrebni idealni nepostojeći svetovi... rame za plakanje...

Od nje dosta učim i volim kada kaže: "Verujem da je radost života u dubini nas samih, dok jedemo čokoladice i slušamo omiljenu muziku" i naravno... "Najbolje stvari se dešavaju onda kada ih ne očekuješ".

Nadam se draga moja prijateljice, da će ti ovi zimski praznici dati da osetiš radost u duši.... da će tvoju tugu zameniti radost.

Jer:

"Sve što se jednom desi, ne mora se nikada ponoviti, ali što se desi dva puta, desiće se sigurno i treći put"

- Paulo Koeljo-