OTAC VAZDUŠNIH DVOBOJA

 

Vitez leti u nebo

Kao izvanredan taktičar i učitelj, pilot Osvald Belke bio je tokom Prvog svetskog rata nadahnuće za prijatelje ali i neprijatelje

Osvald Belke

U avgustu 1914. godine jedan mali izviđački avion sleteo je u Mons, u Francuskoj, posle prvog borbenog zadatka. Iz njega je izašao dvadesettrogodišnji pilot koji nije izazivao bogzna kakvu pažnju. Bio je sasvim prosečan pilot, usijana glava, željan da se dokaže u oblacima. Tek nedavno zaradio je svoja krila, pa nikom nije bilo ni na kraj pameti da mu je suđeno da uđe u istoriju, i da na njenim zlatnim stranicama bude upisan kao otac rata u vazduhu.
Zvao se Osvald Belke, i za samo dve godine postao je poznat s obe strane fronta, ne samo kao jedan od prvih vazdušnih asova rata već i kao veliki vođa, učitelj, prvi taktičar bitaka na nebu, pilot koji će se boriti kao lav a umreti kao nekrunisani kralj.
    Rođen 19. maja 1891. godine u gradu Gibihštajnu, pored Halea, Belke je bio šesto dete saksonskog učitelja. Vršnjaci su ga zaobilazili u širokom luku smatrajući ga čudnim, dok su učitelji mislili da i nije nešto bistar. Međutim, na kraju, on je život posvetio podučavanju drugih.

Ideali u jednosedu
Belke je još od tih mladićkih dana bio izvrstan plivač, svestrani sportista koji je gutao knjige i obožavao nauku, posebno fiziku i matematiku. Svake večeri odlazio bi u sobu i čitao o novim naučnim dostignućima, svakog jutra budio se i maštao da će jednog dana i on puniti stupce naučnih časopisa. Ali, vremena su bila teška, svuda je zveckalo oružje. U vazduhu se osećao miris rata koji je u njemu polako razvio želju da postane vojnik. Zaobilazeći uobičajene postupke, Belke je pisao pravo caru Vilhelmu II i molio ga za upis na vojnu akademiju.    Na iznenađenje rodbine, posle nekoliko meseci dobio je pismo u kome ga je car lično obavestio da će pohađati jednu vojnu školu u komšiluku. Ali, u pismu se nalazilo i prijateljsko upozorenje: „Naravno, moraćeš prvo da završiš srednju školu s odličnim ocenama. Posle toga, javićeš se generalu Fon Švarckopenu u mestu Koblenc.”
     Nedugo zatim parao je nebo.

Belke sa svojim mehaničarom

     Međutim, nenaoružani izviđački avioni „avijatiks”, kojima je Belke upravljao sve do proleća 1915. godine, nisu ostavili poseban utisak na njega, pa je zatražio premeštaj u jedinicu u Francuskoj, koja je u svom sastavu imala izviđački dvosed „LVG”, jedan od prvih nemačkih aviona opremljenih mitraljezom u kupoli za izviđača. Molba mu je uslišena. Odavno je Belke ovladao veštinom pisanog ubeđivanja.
     U njemu je zabeležio i prvu pobedu, oborivši francuski „moran”, za šta je odlikovan gvozdenim krstom. No, njegova prva vazdušna pobeda bila je i poslednja u dvosedu „LVG”. Jedinica u Dueu uskoro je opremljena novim jednosedom „foker E.I”.
      Iako avionom nije bilo lako upravljati zbog malog motora od 80 konjskih snaga i povećane težine usled ugrađenog mitraljeza koji je pucao kroz elisu, Belke se odmah zaljubio u mali jednokrilac. U julu 1915. godine napisao je roditeljima: „U ovom predivnom jednosedu moji ideali su postignuti, sad mogu da budem i pilot i izviđač i lovac.”

Belkeov 'foker' s oznakama eskadrile 'Jasta'.

Francuska medalja
U to vreme upoznao je Maksa Imelmana, s kojim je odmah razvio duboko prijateljstvo. Obojica su bila agresivni piloti, delili su istančan osećaj za ulogu aviona kao moćnog ratnog oružja, obojica su već bila na naslovnim stranama štampe. Kao ličnosti, pak, bili su sušta suprotnost. Imelman je bio sebičnjak koga niko nije voleo, dok su Belkea svi obožavali. On je voleo život i sve što je on nosio, posebno žene, pa je ostalo upamćeno da je jednom u svom „fokeru” provozao nekoliko časnih sestara i bio kažnjen. Drugog puta se javno udvarao jednoj Francuskinji koja je živela blizu njegove baze, dok je Imelman bio veran samo jednoj ženi – svojoj majci.

Pripadnici eskadrile 'Jasta' slikali su se pored oborenog britanskog aviona.

     Zanimljivo je da je Belke bio rođeni vođa, iako je sebe smatrao usamljenim ratnikom. Napisao je:  „Možete da zaslužite poverenje svojih saboraca jedino ako se povežete s njima i ne postavite se kao uzvišeni, moćni vladar.” Bio je izuzetno vešt pilot, nasrtljiv i smrtonosno delotvoran u vazduhu, ali nije uživao u ubijanju, nije se sladio mukama pobeđenih. U vremenu koje je još čuvalo običaje viteštva, umeo je da u bolnici posećuje svoje ranjene žrtve i da im donosi poklone. Jednog letnjeg popodneva, dok je šetao prašnjavim stazama diveći se prelepom predelu, skočio je obučen u kanal da bi spasao jedno francusko dete koje nije znalo da pliva. Roditelji dečaka bili su mu toliko zahvalni da su istog trena sročili pismo u kome su od vlasti Francuske tražili da mu po hitnom postupku dodeli „Legion d’Honner”.  Na iznenađenje cele Francuske i Nemačke, Belke je četiri meseca kasnije zaista dobio francusku medalju za spasavanje života.
Prvi borbeni par
Ne poštujući naredbe nemačke visoke komande da ne zalazi na neprijateljsko područje, Belke je upravo tamo, na licu mesta, otkrio manjkavost svoje taktike „usamljeni vuk” jer je jedva izbegao da ga drugi avion obori dok je napadao prvi. Znao je da opasnost samostalnog letenja može da se otkloni jedino letenjem u parovima. Jedan avion za napad a drugi, postavljen malo iznad i u stranu, da mu čuva rep.

     Upravo tada je sudbina uzela stvari u svoje ruke. Belke i Imelman počeli su zajedno da lete i postali veoma uspešan par. Ali, i nešto mnogo više. Bili su prvi borbeni par, taktika koju i danas koriste piloti. Do oktobra 1915. godine obojica su oborila po četiri letelice, započevši tako nadmetanje koje je nemačka štampa samo rasplamsavala, rivalstvo okončano tek juna 1916. godine, Imelmanovom smrću.
      Zanimljivo je da je od tada prošao skoro vek, ali istorija ni danas nije sasvim rasvetlila uzroke koji su doveli do Imelmanove smrti. Englezi su, naime, tvrdili da su ga oni oborili, dok su Nemci govorili da mu se pokvario mehanizam za sinhronizaciju mitraljeske paljbe, i tako pokidao elisu. Kako god bilo, danas se svi slažu da je Imelmanova pogibija bila ogroman udarac za Nemačku, ali njegovo ime i danas živi preko zvaničnog naziva jednog drskog manevra – polulupinga, s poluokretom na vrhu.
Pravila važe i danas
Posle njegove smrti učinjeni su koraci da bi se zaštitio jedini tadašnji nemački junak. S rezultatom od osamnaest pobeda, Belke je prizemljen. Ali, nije se predavao. Pisao je pisma, negodovao. Jedino je uspeo da izdejstvuje premeštaj da bi ostalima na turskom i ruskom frontu dizao moral. To ga je još više razljutilo, pa je poleteo pre odlaska i oborio devetnaestu žrtvu.
      Sa svakim oborenim avionom slava mu je vrtoglavo rasla. Ljudi su izvikivali njegovo ime, umetnici veličali njegove zasluge. Za sve bio je oličenje nemačkog ideala natčoveka koji je Hitler kasnije lukavo iskoristio, pa nije bilo retko da se dogodi i sledeće: pošto mu je javljeno da je Belke u publici, jedan pevač Frankfurtske opere odmah je prekinuo predstavu i improvizovao serenadu u njegovo ime. Bilo je to doba koje je slavilo žive junake.
     U to vreme Belke je počeo da piše posebnu strategiju vazdušnog ratovanja, niz pravila koja će kasnije postati poznata kao „Belkeova dikta”:
     1. Uvek pokušajte da uspostavite visinsku razliku pre početka borbe i, ako je moguće, neka Sunce bude iza vas.
     2. Uvek nastavite s napadom koji ste započeli.
     3. Otvarajte vatru samo iz blizine i jedino ako ste sasvim sigurni da vam je protivnik na nišanu.
    4. Uvek bi trebalo da držite jedno oko na neprijatelju.
    5. U bilo kojoj vrsti napada, od najveće važnosti je da priđete protivniku s leđa.
    6. Ako se neprijatelj obruši na vas s visine, ne pokušavajte da pobegnete nego se okrenite da ga sačekate.
   7. Ako se nađete iza neprijateljskih linija, nikad ne gubite iz vida sopstvenu liniju povlačenja.
   8. Napomena za odrede: uvek je bolje napadati u grupama od četiri ili šest aviona i izbegavati da dva jure istog neprijatelja.
   Širom sveta piloti se i danas pridržavaju ovih pravila.
Britanci bacaju venac
Uporedo s razvijanjem pravila, Belke je izdejstvovao odobrenje da stvori posebnu eskadrilu, da bude učitelj.
    Vreme će pokazati da je to bila najtrofejnija vazdušna jedinica u istoriji. U gomili mladih darovitih pilota bili su i Manfred fon Rihthofen, Ervin Beme i Hans Rajman – trojica mladića koja će pod njegovim vođstvom postati najtrofejniji nemački piloti. Jedinica poznata kao „Jasta 2” završiće rat s preko dvadeset asova u svojim redovima i s 336 vazdušnih pobeda.

Oktobra 1916. godine Osvald Belke otisnuo se na svoj poslednji zadatak. Vodeći formaciju od šest aviona, u kojoj su se nalazili i Fon Rihthofen, poznat kao Crveni baron, i Beme, upustio se u napad na nekoliko neprijateljskih bombardera, i u silini borbe zaboravio jedno od sopstvenih pravila: Izbegavati da dva aviona u isto vreme napadaju jednu metu.
    I usledila je tragedija. Belke i Beme slučajno su se sudarili i desno krilo Belkeove letelice se prepolovilo. Dok je olupina klizila prema zemlji, učitelj je već bio mrtav.
    Bila je to sahrana koje se ne bi postideli ni kraljevi.
    Dan kasnije, britansko Kraljevsko vazduhoplovstvo, Belkeov najveći neprijatelj, u velikoj formaciji nadletelo je aerodrom i bacilo venac s natpisom „U čast kapetana Belkea, hrabrog i dostojnog suparnika”.   Četrnaestog decembra 1916. godine „Jasta 2” promenila je ime u „Jasta Belke”, ime koje ova jedinica i danas nosi.

Izvor: Politikin Z. broj: 3026/2010