Псећи живот

-немају све приче о пријатељству срећан крај -

СКОК ТУЖНЕ ДОГЕ

Новински чланци о ту­жном крају једне арген­тинске доге која је у Ри­му окончала живот врелог августовског дана недавно су изазвали велику пажњу ита­пијанске јавности. Зашто би крај живота једног пса био та­ко посебан у односу на све остале догађаје? Зато што је пас скочио с терасе стана у коме је већ извесно време сам живео. А стан се налазио на седмом спрату. Разуме се, ве­лики и тежак пас као што је дога није могао да преживи. довољан разлог да се човек упита да ли је пас можда из­вршио самоубиство.

Како се то догодило? Комши­је су већ неколико месеци слу­шале свакодневно тужно зави­јање и лајање доге.

Очајнички лавеж допирао је с терасе стана на седмом спрату. Ту је до пре извесног времена с газда­рицом живела прелепа арген­тинска дora по имену Кира. Де­војка је водилa бpиry о двогоди­шњој керуши. Будући да није била удата, чинило се да све слободно време nocвећује псу.

Онда се девојчина мајка разболела и она је отишла у родно место како би се бринула о мај­ци. Није могла да поведе вели­ког пса. За Киру није било ме­ста у стану болесне мајке.

Господар- Њихов свет

Не знајући унапред колико ће трајати боравак у мајчиној кући девојка је замолила пријатеља, четрдесетогодишњег Франка, да брине како зна и уме о њенoм љубимцу. Он је то и чинио, али .није могао да напусти сопствену кућу. Уо­сталом, и он има вучјака. Кућ­ног љубимца о ком е треба да води рачуна. Зато је сваког ју­тра долазио тачно у осам. На­хранио би и напојио Киру и по­ла сата је изводио у шетњу. Онда би одлазио на посао, остављајући животињу за­кључану. Враћао се поново следећег јутра. Кад су дани постали топлији, Франко је остављао отворена балкан­ска врата. Ко би помислио да ће велики пас скочити?

То се ипак десило. Пошто је целеноћи тужно завијала,Ки­ра је ујутру скочила npeко ограде.

Комшије су плакале кад су чуле вест: "Био је то тако до­бар и умиљат пас. И добро су га пазили."

Будући да је то за само не­колико дана био други случај да пас скочи с терасе, у јавно­сти се развила расправа о томе да ли пси пате од усамље­ности и да ли су у стању да због тога окончају живот. Раз­уме се, тужна прича о суд­бини највернијег човековог друга била је снажна метафора о људској верности, приврженоСТИ, љубави и, пре свега, о одговорности.

Није редак случај да пса обузме туга јер се растао од господара, сматрају стручњаци. Чак и кад промени сре­дину у којој живи, кад не препознаје ни окру­жење, пас може да по­стане не само тужан, већ и непромишљен. Међутим, више него с местом станова ња, пас успоставља снажну везу с господаром. Кидање веза с најбољим другом до­приноси осећању одвојености од читавог света.

Неопходно дружење

Потуну издвојеност од дру­штва пас најснажније осећа две недеље после растанка сд господара, рекао је овим пово­дом Енрико Алева, познати италијански стручњак за пона­шање животиња. Од узнеми­рености, пас тада почиње убрзано да дише, зенице су му ра­ширене, лучи пљувачку ... Об­узети истовремено и страхом и потиштеношћу, пси често од­бијају и храну, напомиње Апева. На тај начин окончавају жи­вот. Али и патњу.

Дакле, у случају беле арген­тинске доге Кире не може се говорити о правом самоуби­ству, већ о чежњи усамљеног пса за друштвом. Шта је Кира очекивала кад се нагла преко ограде и негде у даљини виде­ла зелени травњак? Можда је мислила да ће моћи да крене у потрагу за газдарицом. Или да ће наићи на друштво других па­са. две године биле су довољ­не да се Кира навикне на дру­жење, пре свега с људима. Осуђеност на самоћу није ви­ше могла да поднесе. Али ни да реши скоком међу људе.

Сваког лета више од шест стотина хиљада паса у Итали­ји налази уточиште у разним прихватилиштима и "пансио­нима" за кућне љубимце. На то Италијани потроше више од девет милиона евра. Уносан је и посао .,дог-ситера", односно дадиље за псе. Готово четири стотине хиљада паса у Итали­ји има дадиље, будући да вла­сници нису у стању да брину о њима. Имају превише обаве­за, а премало времена. Гото­во седам милиона Италијана, како извештава дневник "Ко­ријере дела сера", не може да спава, нити се одмара преко дана због лајања паса које су њихови господари оставили саме у стану.

Ови тужни подаци казују много о томе како живимо и како се понашамо.

- извор: Политикин Забавник, 3057/2010