Vizantijske priče

I priča : HLADNO – TOPLO

Zima i leto ljudima donose niz različitih nepogodnosti i tegoba. Tako je bilo oduvek. Ljudi od pera koji su živeli u različitim epohama ostavili su svedočanstva kako o hladnim zimama, tako i o vrelim letima

U hiljadugodišnjoj vizantijskoj istoriji bilo je nekoliko zima koje su zabeležene po nezapamćenoj hladnoći i koje su podanicima Carstva donele velike nevolje. Jedna od takvih zima bila je, na primer, 717/718. godine kad su Arabljani po drugi put pokušali da osvoje Carigrad. Priča se da je tada zemlja sto dana bila pokrivena snegom, što je dovelo i do pojave strašne gladi među islamskim ratnicima koji su, da bi preživeli, bili prisiljeni da jedu leševe preminulih drugova. I zima 927/928. godine ostala je upamćena po velikoj hladnoći – Carigrad je četiri meseca bio okovan ledom – a umešala se i kuga. Uz to, 928. godina bila je nerodna, pa se pojavila velika glad o kojoj se pripovedalo desetlećima.

Zanimljiv pokušaj medicinskog objašnjenja o tome kako se na hladnoći ponašaju tela živih bića donosi istoričar Jovan Kinam iz 12. veka, a u opisu studene zime 1149/1150. godine. On je zapisao da je bilo toliko hladno da su kod mnogih životinja počeli da stradaju udovi pošto se sva prirodna toplota tela skupila oko srca.

Isti pisac daje još jedan veoma slikovit opis ledene zime, 1166/1167. godine, naglasivši da je napadalo toliko snega da je zatrpao sve udoline i gorske padine, a od prekomerne hladnoće tela su se gotovo smrzavala. Divlje životinje koje nisu mogle da nađu mesto gde da se skriju, napuštale su čestare i u gomilama tumarale po snegu; jata ptica nisu bila u stanju da se koriste krilima (led im je poput okova optočio krila), pa su se kretale nožicama i postajale lak plen i za životinje i za ljude.

II - priča: I konji posrću

Na osnovu podataka sakupljenih iz izvora različitog porekla došlo se do zaključka da je posle blage klime i umerenih temperatura, svojstvenih za razdoblje od 750. do 1200. godine, Evropa ušla u jedan izrazito hladan i vlažan klimatski ciklus. Najpre je, od 1200. do 1350, bilo doba velike studeni, a onda su, počev od 1350. do 1500. godine, temperature postale umerenije, ali se vlažnost uvećala.

Jedna od najhladnijih zima u poznovizantijskom razdoblju bila je pri samom kraju 13. veka, 1298/1299. godine. Ovu čuvenu zimu veoma upečatljivo su opisala dvojica savremenika, vizantijski intelektualci Georgije Pahimer i Teodor Metohit. Stariji od njih, kaluđer i pisac Georgije Pahimer, zabeležio je sledeće:

„Tada je, dakle, i zima došla, najveća od zima, pa i onih izuzetnih, kakvu ni starci još nikada nisu videli da je nastala. Jer toliki se sneg nagomilao, da je zatvorio izlaze iz niskih kuća, pa su jedni obeležavali kuće i ulaze nekim znacima i štapovima, a neki su se služili alatkama da zarobljenim otvore kuće. Tokom mnogih dana niko nije mogao ni videti zemlju, niti na nju stupiti, nego su putnici morali po nastalom snegu kao po čvrstoj zemlji da se kreću, sve do blizu proleća, i uzaludno je bilo jahati na konju, osim uz opasnosti sigurnog okliznuća.”

Isti pisac u nastavku beleži kako je nastupio mesec lineon (februar) i kako je zemlja otvrdla pod snegom i njegovom čvrstom ledenom korom, kao što je bila otvrdla i struja samih reka koje uvek teku a koje su sada bile zaustavljene stegnutošću u dubini vode. Sve to je imalo za posledicu da je zimom stegnuta i zaleđena zemlja oštetila rastinje, a ono što je bilo zasejano propadalo je na svim stranama.

Još podrobniji opis strašne zime 1298/1299. godine srećemo u „Poslaničkom slovu” Teodora Metohita, glavnog vizantijskog pregovarača koji je za relativno kratko vreme morao čak u pet navrata da putuje u Srbiju i priprema brak kralja Milutina i vizantijske princeze Simonide. U pomenutom izveštaju, koji je sastavljen na poslednjem putovanju i bio upućen u Carigrad njemu nadređenom Nićiforu Humnu, prvom ministru vizantijskog cara Andronika II Paleologa (1282–1328), Metohit je zapisao:

„A tebi je poznato da je baš ove godine bilo više nego ikada hladno, vrlo snežno i sa severnim vetrovima koji su žestoko duvali, a tako je bilo posebno nama koji živimo u Carigradu. Zaustavljali bismo se po kućama, kao u nekim jamama, a naročito oni koji su imali podrume. Jer drukčije se nije moglo izdržati. I bili smo vrlo često odsečeni od svih puteva i izlaza. A kad se ipak konačno moralo izaći, pošli bismo na carski drum i nastavili put peške, i danima, korak po korak, oslanjajući se na štapove zbog klizavice i ne koristeći se – kako se običava – uopšte konjima, pošto se dešavalo da oni vrlo često na kolena posrću, njihovi upravljači da se sudaraju i padaju jer je sneg sve učestalije padao, pa je postao dubok i obasipao je sva kola, i ona koja su sledila s nosivim tovarom, i nije pružao tvrdo, stabilno i čvrsto tle. Svakako znaš da zima kad sam napuštao Grad (Carigrad) još ni izdaleka nije prestala. Naprotiv, na velikom prostranstvu zemlju je pokrivao prethodno pali i najvećim delom nerastopljeni sneg, a bilo je u izgledu da će se slično vreme nastaviti i mi, koji smo se spremali na put kroz Trakiju, tako strašno smo to iskusili: uostalom, i tebi su dobro poznati trački vetrovi.”

I, zaista, dobro je znano da je oblast Trakije, uprkos činjenici da se oslanja na toplo more, počev od antičkog doba pa do naših dana uvek bila poznata po snažnim zimskim vetrovima i obilnom snegu.

III - priča: Nazeboše Turci

U produžetku Teodor Metohit kaže sledeće:

„Na zimskoj hladnoći vetrovi nam behu najstrašniji. Nadirali su na nas i šibali nas snegom, kišom, sa svih strana, kao s neke beskrajne i olujne pučine po tamošnjim prostranim i bezgraničnim ravnicama, bez ikakvog brda i nezaštićenim, probijajući nas i udarajući duž čitavog puta. Duvali su čas sa suprotne strane i nama u lice, ne dozvoljavajući pobedonosnim junacima i vojvodama na konjima da idu napred, a čas su duvali s boka zbacujući i razbijajući jahače. Često je bivalo da jutrom pokušavamo da produžimo put, ali po kratkom ili nikakvom putovanju moramo ili da se vratimo otkud smo krenuli ili, ako smo već uspeli da se dokopamo kakvog naselja ili imanja, da tu prekinemo putovanje i sjašemo. Po najmanjem pređenom rastojanju svaki čas smo se raspitivali za drum i vreme do prvoga sela a posebno da li je ono blizu, pošto bi uskoro bilo neophodno zaustavljanje, a i da ne bismo silili sebe da u putu napredujemo više nego što je moguće. Trpeći ovakvo zlo i zaustavljajući se uz veliku pometnju kod seljaka i ratara zbog zime zatvorenih po kućama, s radošću smo delili s njima zajednički zaklon i ognjište, većajući svi zajedno sa svima i pomešavši se i vrteći se oko pepela od vatre, svi zajedno u opštoj nevolji i okružujući ognjište, a niko, ma ko da je bio, od drugih ništa nije izvoljevao...”

Valja podsetiti da su za srednjovekovnog čoveka ljuta hladnoća i zimska tama puna strepnji bile veće zlo nego za ljude Novog veka.

Zanimljive podatke o zimskom nevremenu daju i takozvane vizantijske kratke hronike, sažete zabeleške uz pojedine datume koje su uglavnom izašle iz pera onovremenih kaluđera. Tako je u jednoj od njih zabeleženo o strašnoj zimi i čitavom nizu ozbiljnih nevolja koje su 17. decembra 1420. godine zadesile primorski grad Navplion na istočnom obodu poluostrva Peloponez. Nepoznati sastavljač je ostavio sledeće svedočanstvo:

„Godine 6929 (=1420), u sredu, 17. decembra, dogodilo se strašno zimsko nevreme, ogromna količina kiše i sudar munja i gromova, u Navplionu. I srušio se narteks crkve Svetog Andrije i otvorila su se vrata crkve i otvorile su se grobnice i zvono je palo i znamenja su se pojavila na zidovima i na vratima kao od mača.”

Uz ove podatke iz vizantijskih kratkih hronika veoma se lepo uklapaju jezgrovite ali stoga ne manje rečite vesti pohranjene u velikom broju njima srodnih izvora, a to su stari srpski letopisi. U jednom od njih se kaže da „godine 6984. (=1475/1476) beše zla i ljuta zima”. U drugom možemo da pročitamo kako „godine 6905. (=1396/1397) pozeboše (smrznuše se) Turci u Bosni”.

I poznovizantijski pisac i državnik Georgije Sfrancis u memoarima donosi podatke o jednoj veoma hladnoj zimi. On je zabeležio:

„Dana 17. decembra 6948. (=1439) godine preminula je despina kira Marija iz Trapezunta, a 1. januara iste godine (=1440) upokojila se despina kira Evgenija, kćerka Gatiluzija. Obe su sahranjene u manastiru Pantokratora. U to vreme bila je surova zima kao nikada pre toga.”

Reč je o Mariji Komnini Paleologini, kćerki trapezuntskog cara Aleksija IV Velikog Komnina (1416/7–1429) i supruzi vizantijskog cara Jovana VIII Paleologa (1425–1448), i Evgeniji, kćerki Frančeska II Gatiluzija (1384–1403) i supruzi vizantijskog cara Jovana VII Paleologa (1390). Pantokrator je čuveni carigradski manastir koji je u 12. stoleću podigao car Jovan II Komnin (1118–1143).

Sfrancisov savremenik Kritovul sa Imbrosa saopštava podatke o veoma hladnoj zimi 1456. godine kad je sultan Mehmed II Osvajač (1451–1481) vodio pohod protiv grada Enosa. Velika hladnoća i obilje snega, uz snažan severni vetar, doneli su mnogo nevolja vojsci osmanlijskog vladara, pre svega pešadijskim jedinicama. Mnogo vojnika našlo je smrt u snežnim nanosima duž puta, a znatnom broju su stradali nosevi i uši, pa su morali da budu odsečeni. Trapezuntski hroničar Mihailo Panaret navodi da je zima 1373. godine bila veoma studena, s puno snega, i odnela je izvestan broj ljudskih žrtava.

IV - priča: Napast zvana insekti

Zimsko vreme, s ogromnim snežnim padavinama, izrazito niskim temperaturama, snažnim ledenim vetrovima i svime što sobom nosi ovo godišnje doba, očigledno je Vizantincima donosilo mnogo više nevolja i oni su ga teže podnosili nego što je to bio slučaj s letnjim omorinama. Drugim rečima, podanici Vizantijskog carstva više su se plašili zima, koje su katkad poprimale sva obeležja polarnih studeni, nego vrelih letnjih meseci. Zbog toga nije čudno što se u delima vizantijskih pisaca više pažnje posvećuje hladnoći nego nesnosnim vrućinama. Doduše, Georgije Sfrancis je na jednoj od stranica memoara zabeležio: „Dana 17. jula 6953. (=1445) godine nastupila je sveopšta vrućina dostojna sećanja.” Kiparski hroničar Leontije Maheras donosi podatak da je u petak 3. avgusta 1425. godine bila velika vrućina i da je od žege preminulo više lica.

Osim visokih temperatura, veliku nevolju u letnjim mesecima za srednjovekovne ljude pravili su i insekti. Tako, na primer, naučnici koji su se bavili proučavanjem istorije monaštva ističu da slaba i oskudna ishrana nije bila ništa u poređenju s gadnom prljavštinom i insektima kojima su ti posvećenici Hristu bivali izloženi.

Zanimljivo svedočanstvo sačuvano je u Dubrovačkom arhivu i potiče iz proleća 1487. godine. Reč je o nastojanjima kaluđerica samostana Svete Klare koje su od nadležnih gradskih vlasti tražile da im se dodeli zemljište u susedstvu manastira. Njihovu molbu otežavala je činjenica da se na tom zemljištu nalazila javna česma, pa je Republika izašla sa zahtevima koji nisu bili po volji kaluđerica. Kao poslednji argument kojim su nastojale da svojoj molbi daju naročitu težinu, kaluđerice su naglasile da se bliži leto, što je za njih strašno zbog nebrojenog mnoštva buva i stenica koje im zagorčavaju život. Navedeno je da je tih insekata toliko da se ne bi mogli smestiti u mericu od četiri stara. Jedan star iznosio je nešto preko devedeset zapreminskih litara (tačnije 91,79 litara).

Kaluđerice su ukazivale na svoju bespomoćnost u takvim prilikama kad se nalaze na velikom iskušenju, pa ćutke i bez roptanja moraju trpeti ubode tih insekata. Naime, njihovo dobro vaspitanje, koje podrazumeva sramežljivost i otmeno ponašanje, podučava ih da trpeljivo i netremice podnose tu napast. Osećaj pristojnosti im nalaže da radije dopuste da budu izložene nasrtajima minijaturnih, ali nasrtljivih i dosadnih insekata, nego da u prisustvu drugih učine nešto što bi se moglo oceniti kao neumesno. A to neumesno bi moglo da bude češkanje kojim bi, istina, sebi olakšale nametnutu nelagodu, ali bi se tako, nepodesnim ponašanjem, izložile opasnosti da izgube dobar glas koji su s razlogom uživale u gradu.

-source: Politikin Zabavnik 3040/2010 -