Kate

Teško je ponekad stvarno. Trebaš imati snage da gledaš okolo sebe druge, tvoje drage osobe, kako se pate, kako ih život ne mazi. Znaš da im je teško, a pomoći ne možeš. U takvim slučajevima bi se najradije izbrisala s lica Zemlje, jer ne želim ih još više oneraspoložiti, još gore, povrediti svojim rečima. Jer često stvari drugačije ispadnu, pogrešno te shvate. Ja sam navikla da me se često pogrešno razumeju, ali kasnije je užasno. Treba dokazati čoveku da nisam tako mislila, da sam imala drugu nameru, htela sam samo da pomognem. No, ljudi zatvore oči i zatvore uši, i ne žele više čuti, i ne žele pružiti drugu šansu. Kako misle kroz život terajući samo svoje, ne obazirući se na druge? Kako misle da će tako dobro proći, s takvim stavom? Niti slušajući druge, niti im pomažući, samo gledajući svoju korist.

Ali život je stvarno težak, stvarno nepredvidljiv. Kako male reči i male stvari te mogu samo tako ubiti u pojam. Kad pokušavaš pomoći, kad više ne znaš šta reći, pogodi te nešto tamo gde je najbolnije. Negde gde osetiš da se sve cepa u tebi, da ne znaš šta dalje. Čuješ, lom neki. Oči, pune suza.

Šta dalje?

Biti jak ili pokazati se slabom osobom? Pustiti suze da idu ili stisnuti zube?

Stegnem zube. Po ko zna koji put? Po koji put idem težom stranom? Ne mogu protiv toga, ako neko drugi nije dobro, neću dopustiti da i ja budem u bedaku, pa da njemu bude još gore. Pa nisam luda. Bar bih ja trebala biti jaka, i biti uz druge, pružati im podršku i davati nade.

To, volim, to, želim, to, moram. Nema mi druge. Lomi me iznutra, skuplja se sve. Želi iskočiti napolje, vrištati, trčati. Ne može više biti unutra, raste. Raste.

Ali ne dam! NE. Ne dopuštam to, gledam drugu stranu života. Puštam suncu da probije svoj zrak svetlosti. Opet ispočetka sve. Idem dalje!

Progurat ću i ovo, neću dati da me nešto zaustavi, neću ostaviti sve, okrenuti se i otići. Bar kukavica nisam, ako ništa drugo. Tu sam i dalje, smešak na licu, raširenih ruku i veselog glasa. Spremna za nove pobede, kako bi se reklo.

Eh ljudi moji, da nema nekih stvari i osoba na ovom svetu kraj mene, sve bi bilo drugačije. Sve bi bilo čudno, monotono, prazno. Ne znam koga bi onda volela, s kim bi se smejala, s kim bi suze delila. Koga bi zagrlila kad bi mi bilo teško, ko bi stavio svoju glavu na moje rame? Bilo bi drukčije. Ne mogu to ni zamisliti, ni ne želim. Previše mi je stalo do nekih ljudi, previše se vežem ponekad. Možda i nije to dobro, trebala bi prvo upoznati čoveka do kraja, jer odmah steknem poverenje u nekoga, a ni ne poznajem ga dovoljno. I onda kad me razočara, sve se sruši. Još jedna loša stvar u životu, i tako se skupljaju sitnice, i tako ljudi pomalo gube veru i nadu. Vide samo loše stvari, jer su dobre sve ređe i ređe. Tako padaju dublje i dublje. Prestanu se boriti, ne opiru se, nego se samo prepuste da ih loše raspoloženje i loše stvari povedu do dna.

E nema toga! Ne. Glavu gore i osmeh na lice. Znam da ovaj optimizam možda i nervira ponekad, i nije tako lako, no što nam drugo preostaje? Crne misli? Zamagljene naočare? Sklopljene ruke? Nikako.

Talk to me, show some pity, you touch me in a many, many ways, but I'm shy, can't you see?