U filmu su izneti neki zanimljivi podaci, da su Amerikanci najgojaznija nacija (ako se tako mogu nazvati uopšte), da u nekim Američkim saveznim državama svaki 3 građanin je debeo ili predebeo, da je dijabetes kao dobar dan itd.
Poenta ovog mog posta je podstaknuta ovim filmom, a pogotovu Mekom.
Poslednji put sam u MekDonaldsu bio u maju 2000, uzeo sam big mek, pomfrit i milk šejk. Celo posle podne i veče u stomaku sam imao osećaj kao da sam progutao kamenje i pio sam gaziranu vodu kao blesav, ne bi li mi stomak proradio i uspeo da svari.
Isprva, pomislio sam da mi je eto zapalo da pojedem pokvarenu hranu, da bi mi drugar koji je radio jedno vreme u Meku, objasnio da tamo hrana stoji i po mesec dana i više, i da kada treba samo se podgreje i služi. Da se koka kola obavezno razvodnjava. Nešto od ovoga je pomenuto i u gore pomenutom filmu.
Nikako i nikada mi nije bilo jasno, zašto nam je strano uvek slađe. Zašto tuđe volimo, a svoje nikada ne cenimo. Godinama unazad, kada bi prošao pored Meka, ne pamtim da se desilo da je bio prazan ili poluprazan, već uvek pun. Ne razumem, u celoj Srbiji ima dosta dobrih restorana. Zašto su ljudima umesto ćevapa, ražnjića, leskovačkog roštilja i da ne ređam dalje, draži podgrejani otpad i razvodnjeni hemijski bućkuriš.
Lepo kaže ona poslovica poštuj sebe da bi te i drugi poštovali. Ja ću samo dodati poštuj sebe i svoje. Ali, na žalost, u ovoj zemlji nije tako. Već mnoge loše stvari koje dolaze spolja prihvatamo kao nešto mnogo napredno i moderno. Upravo zato kao društvo, a i zemlja i jesmo ovde gde smo.
Čitam u novinama da će uskoro početi da se uvozi genetski modifikovana hrana puna toskina. Jedva čekam da vidim reklame za to smeće i na koji će način pokušati da ubede ljude kako je to u stvari super ishrana.
1 comment:
Одличан текст.
Само необавештени могу да замене цревца на жару са похованим крпама из мека.
Post a Comment