Može li se raspravljati o ukusima?

Moć prosuđivanja o lepoti naziva se ukusom. Čuvena izreka kaze da o ukusima ne vredi raspravljati

~De gustibus non disputandum~

Ako je ova izreka tačna onda je na delu upotpuni estetski relativizam tj. sve je moguće proglasiti lepim, pa tako i čitava estetika postaje suvišna. Pomenuta izreka sadrži deo istine – ljudi različite stvari smatraju lepim i dopadljivim. Ipak, pomenuta izreka u suštini je neistinita i najčešće je izraz lenjog mišljenja i ljudi koji nemaju ukusa.

Istina je da muzika koju slušamo donekle prestavlja naš karakter/temperament, a deo smo društva u kojem MTV i slične muzičke tv-mreže propagiraju mediokritetsku muziku namjenjenu širokim narodnim masama i brzoj zaradi. Filmovi koje lično gledam dosta se razlikuju od većine filmova koji se svakodnevno emituju na tv kanalima i u bioskopskim salama, uglavnom zbog toga što pokušavam da u filmovima pronađem određeni smisao, za razliku od komercijalnih koji ne pružaju ništa drugo osim lake zabave/razonode prošarane trivijalnim komentarima i lošim scenariom.

Kada za nešto kažemo da je lepo, mi očekujemo da se i drugi ljudi sa tim saglase. Do takvog saglašavanja dolazi se kroz komunikaciju i argumentaciju naših sudova o lepom. Naravno, takva komunikacija i argumentacija podrazumjeva i postojanje određenog nivoa obrazovanja, rafiniranosti i senzibiliteta. A ukus se gradi u neposrednoj estetskoj komunikaciji, svakodnevnoj analizi i komunikaciji. Biti čovek od ukusa znači biti čovek koji pripada obrazovanom i kultivisanom dijelu društva.

U vremenu sveopšte društvene i duhovne krize (a bogme i ekonomske kako mi se čini), vrednosti se nameću kroz površne i lakomislene modele življenja i ponašanja koji nas obasipaju kroz masovne medije. Ukus ponovo treba da postane društveno značajna moć. Sve informacije prolaze kroz naše stavove i vrednosti, pa smo i mi na neki način cenzori – odbacujemo nekorisno i primamo korisno.

’Kad se sabere sve to za šta je čovek dobrog ukusa sposoban, ispada, prosto, da je takav čovek sposoban za život u slobodnom, demokratskom društvu. A da je tako, potvrđuje se i time što vladaoci u nedemokratskim društvima, u autoritarnim i totalitarnim društvima, rado i sistematski podstiču proizvodnju šunda i kiča, i vesele se širenju neukusa, jer su ljudi bez ukusa najbolji podanici tih režima. Njima se obezbedi malo hleba i malo jeftinih, ružičastih igara, pa oni mirno podnose nepravde i nečovečnost poretka. Istorija to obilato potvrđuje. Zato je važno imati UKUS.’ *

Ž.Vučković