Pour la Serbie

Postaje neophodno da se pažnja evropskih vlada skrene na jedan naoko tako sićušan događaj da ga te vlade, izgleda, ni ne zapažaju. Evo tog događaja: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Postoje li za to i svedoci? Postoji jedan, a to je čitav svet. Vide li to i vlade? Ne. Nacije imaju nad sobom nešto što je ispod njih, a to su vlade. U izvesnim trenucima taj besmisao bode oči: civilizacija je u narodima, a varvarstvo u vladama. Je li to varvarstvo hotimično? Ne, ono je prosto-napro-sto profesionalno. Ono što ljudski rod zna, to vlade ne znaju. To dolazi otuda što vlade na sve gledaju kratkovidim pogledom koji se zove državni razlog; pogled ljudskog roda je nešto drugo, to je savest.

Izazvaćemo čuđenje evropskih vlada otkrivajući im da su zločini — zločini, da ni nekoj vladi, nimalo više nego nekom pojedincu, nije dopušteno da bude ubica, da je Evropa zajednički odgovorna, jer sve što se u njoj čini, to čini ona sama, i da prema nekoj vladi, ako se ponaša kao divlja zver, treba i postupati kao sa divljom zveri; da se u ovom istom trenutku, tu, sasvim blizu nas, pred našim očima, ubija, pali, pljačka, istrebljuje, da se kolju očevi i majke, prodaju devojčice i dečaci, da se deca koja su još suviše mala da bi bila prodana seku sabljom na dvoje; da se zajedno s kućama spaljuju porodice; da je broj stanovnika u nekoj varoši, za nekoliko časova smanjen od devet hiljada na hiljadu trista; da su groblja prenatrpana leševima koji se ne mogu pokopati, tako da živima, koji im šalju sve te žrtve pokolja, mrtvi uzvraćaju kugom, što je i pravo; otkrivamo evropskim vladama da trudnim ženama seku stomake da bi im ubili dete u utrobi, da se na javnim mestima nalaze gomile ženskih kostura sa tragovima tog čina, da psi na ulicama glođu lobanje silovanih devojaka, da je sve to jezivo, da bi bio dovoljan jedan mig evropskih vlada da se to spreči, i da su divljaci koji čine ta nedela strašni, dok su civilizovani ljudi koji ih puštaju da to čine užasni.

Vreme je da se digne glas. Nastalo je sveopšte negodovanje. Ima trenutaka kad ljudska savest uzima reč i naređuje vladama da je slušaju. Vlade nešto mucaju kao odgovor. Već su pokušale da nešto promucaju. Kažu: preteruje se. Da, preteruje se. Varoš ta i ta nije bila istrebljena za nekoliko časova nego za nekoliko dana; kažu da je spaljeno dvesta sela, a bilo ih je samo devedeset devet; ono što zovete kugom u stvari je samo tifus; sve žene nisu silovane, sve devojčice nisu prodane, poneka je izmakla. Škopili su zarobljenike, ali su im i odsecali glave, što ublažava stvar; dete o kome se priča da su ga bacali sa koplja na koplje bilo je, u stvari, samo nataknuto na bajonet, svako jedan vi zamenjujete sa dva, sve udvostručavate, itd., itd., itd.

A zatim, zašto se taj narod pobunio? Zašto jedno ljudsko stado neće da bude nečiji posed kao neko stado životinja? Zašto? … Zašto? Itd.

Ovakvo zataškavanje čini užas još većim. Nema ničeg jadnijeg nego kad se zapostavlja javno negodovanje. Ublažavanje pogoršava stvar. To znači da se lukavstvom brani varvarstvo. To Vizant opravdava Istanbul. Nazovimo stvari njihovim imenom. Kad neko ubije čoveka u okrilju šume koja se zove Bondijeva ili pak Crna šuma, to je zločin; kad neko ubija narod u okrilju druge šume koja se zove diplomatija, to je takođe zločin. Ali veći. To je jedina razlika.

Da li zločin postaje manji time što biva ogroman? Avaj! To je zaista stari zakon istorije. Ako ubijete šest ljudi, vi ste Tropman; ako ih ubijete šesto hiljada, vi ste Cezar. Biti čudovišan znači biti prihvatljiv. To dokazuju Vartolomejska noć koju je blagoslovio Rim, dragonade koje je slavio Bosije, Drugi decembar koji je pozdravila Evropa.

Ali vreme je da stari zakon bude zamenjen novim; ma koliko noć bila mračna, na vidiku se najzad mora pomoliti osvit. Da, noć je mračna; vreme je kad vaskrsavaju sablasti; ono što je činio Sillabus sada čini Kuran; nastaje bratimljenje jedne Biblije s drugom; jungamus dextras; iza Svete stolice uzdiže se Uzvišena Porta; možemo da biramo između jednog ili drugog mraka; i Turska, videći da nam je Rim pružio svoj srednji vek, sad je pomislila da može da nam ponudi svoj. Otuda ono što se zbiva u Srbiji. Kad će to prestati?

Kad će se završiti mučeništvo tog herojskog malog naroda?
Vreme je da se začuje veličanstveni glas civilizacije koji zabranjuje da se s tim nastavi.
Mi, narodi, izričemo vladama tu zabranu da se i dalje vrši zločin.

Ali odgovaraju nam: Vi zaboravljate da postoje „pitanja“. Kad ubiju čoveka, to je zločin, a kad ubijaju narod, to je „pitanje“. Svaka vlada ima svoje pitanje: Rusija ima Carigrad, Engleska Indiju, Francuska Prusku, Pruska Francusku. Mi odgovaramo: I čovečanstvo ima svoje pitanje, i evo tog pitanja koje je veće od Indije, Engleske i Rusije: to je pitanje deteta u utrobi majke. Zamenimo politička pitanja pitanjem čovečnosti. U tome leži budućnost.

Kažimo bez uvijanja, ma šta se radilo, budućnost će se zbiti. Njoj služi sve, pa čak i zločini. Strašne su to sluge. Ono što se događa u Srbiji pokazuje koliko su neophodne Sjedinjene Evropske Države. Neka umesto razjedinjenih vlada dođu ujedinjeni narodi. Dokrajčimo ubilačka carstva. Obuzdajmo fanatizme i despotizme. Skrhajmo mačeve koji služe praznoverju i dogme koje vitlaju sabljama. Neka prestanu ratovi, ubijanje, pokolji; neka dođe vreme slobodne misli, slobodne razmene; bratstvo. Zar je mir tako nedostižna stvar?

Viktor Igo
Pariz, 29.avgusta 1876.