Čitanje.....

Šta da se radi
Zašto naša deca ne čitaju knjige

 Ne vole Nušića, Sremca, Dostojevskog…

Čitanje je, čini se, žrtvovano da bi se došlo do novih sadržaja


Već nekoliko godina unazad često se govori o krizi čitanja, zapravo reč je o tome koliko se danas čita u poređenju sa nekim ranijim periodima, recimo pre dvadesetak i više godina. Reklo bi se da danas čitamo manje i da čitanje nije u „modi” bez obzira na uzrast i vrstu zanimanja koju obavljaju odrasli.

Kada govorimo o učeničkoj populaciji nije sporno da današnji učenici manje čitaju i da za to postoji nekoliko razloga. Ovde vredi govoriti i o obaveznom (školskom) čitanju, tj. o školskoj lektiri i o čitanju koje se ne dešava po zahtevima škole i nastavnog plana i programa (čitanju po slobodnom izboru).

Ranije je čitanje bilo, između ostalog, bežanje od dosade i ozbiljan izvor saznanja, danas to nije, bar tako misle učenici. Ne tako davno, televizija nije privlačila školsku populaciju, programi su za njih bili dosadni i malo vremena su provodili prateći programe. Sada više nije tako, programi su se „namnožili” i nude svakojake sadržaje, različitog kvaliteta i vrednosti, ali ih, očito,i naši učenici gledaju. Računari su doneli niz prednosti, ali su dodatno oslabili čitanje. Naime, po svim istraživanjima i saznanjima većina učenika svakodnevno nekoliko sati provodi uz računar. Nije sporno da se i na taj način može štošta učiti, ali se često dešava da se vreme troši na dopisivanja, igricei najrazličitije oblike zabave koji nisu u obrazovnoj i vaspitnoj funkciji. Računari su postali sastavni deo učeničkog života i tu se ništa ne može promeniti. Reč je o tome da se u poslednjih dvadesetak godina život mladih, dakle i učenika ozbiljno promenio, stigli su novi sadržaji i novi izazovi, a najlakše je bilo to vreme naći u „bežanju” od čitanja. Vreme provedeno u školi se nije menjalo, dan i dalje traje isto, a novi sadržaji su „oteli” vreme od čitanja, čitanje je, čini se, žrtvovano da bi se došlo do novih sadržaja.

Tinejdžerski časopisi su postali brojni i ozbiljno zamenili čitanje dobrih knjiga, učenici nisu „odoleli” ni drugim izazovima, ranije se nedeljno gledao jedan film, današnje generacije lako dolaze do kopija i originala celokupne filmske produkcije.

Školska lektira je delimično prevaziđena, neka dela su po našim saznanjima i učeničkim tvrdnjama „prevaziđena”, ako je suditi po tome kako se prema njima odnose naši učenici.

U osnovnoj školi nastavni program nije previše zahtevan kada je posredi čitanje. Učenici, po pravilu,obrađuju kraća dela i odlomke iz obimnijih dela, pa se nastava lektire (domaće i školske) solidno realizuje.

U srednjoj školi situacija je jako loša. Može se reći da je lektira zahtevna, obrađuje se veliki broj dela, ali ih veliki broj učenika ne čita. Tako dolazimo do neverovatnih saznanja da učenici završavaju razrede ili srednju školu, a da ništa nisu pročitali. Zapravo, oni dolaze, na različite načine, do nekakvih „prepričavanja” i „interpretacija” lektire, ali dela ne čitaju. Nema razumevanja književnog dela, niti njegovog doživljaja bez čitanja, a o analizi ne može biti reči. Ovako dolazimo do apsurda:dela se ne čitaju, a škola se završava. To i direktno i indirektno utiče na jezičku kulturu naših učenika i ona će svakog dana biti sve rđavija. Leksički fond će se smanjivati,i aktivni i pasivni, pa će tako u svakodnevnoj komunikaciji naši učenici koristiti vrlo malo reči. To je već danas svima jasno. Nastavni zahtev je jasan lektira je obavezna, obavezna lektira pospešuje i čitanje knjiga izvan lektire.

Jedan broj naših učenika, prema našim saznanjima, čita i dela izvan školske lektire i to je, možemo reći, dobro. Međutim, ako je suditi po naslovima tih dela, i to je zabrinjavajuće. Najčešće su to dela sumnjive sadržine i sumnjivog kvaliteta. Ovome se škola ne može odupreti sama, to je zadatak društva u celini i prosvetnih vlasti. Sadašnji i budući učenici će odrasti, bolje je da se druže s knjigom, iz knjiga se može mnogo naučiti, to mora svima biti jasno, i deci i odraslima.

Nejasno je kako neko može završiti školu a da ne čita dela Ćopića, Nušića, Selimovića, Andrića, Crnjanskog itd.Današnji srednjoškolci nerado čitaju Gogolja, Nušića, Sremca, Dostojevskog, Crnjanskog, Pavića i Selimovića, to je podatak prema kome ne smemo biti ravnodušni. Učenici moraju znati velika imena (i dela) naše i svetske literature, ukoliko žele nositi diplome naših škola i svedočiti o njihovom završetku.

Govori se o reformi srednje škole, dobro bi bilo da se i o čitanju povede računa. Nije sporno da se broj dela iz lektire može smanjiti, ali smanjenje samo po sebi ne može i neće rešiti problem. Ono što je obavezna lektira ne može biti ni izborna ni fakultativna, već obavezna. Neka dela možemo „otpisati” iz školske lektire, ali bilo bi dobro i da učenici čitaju neka dela savremenih pisaca.

Nećemo im braniti da koriste elektronsku komunikaciju, Internet i igrice, ali im moramo objasniti da je korisno čitati i knjige.


-source: POLITIKA,- Veljko Brborić